Просветни гласник

Прагматизам

11

усвоји. јер у ранијем иекуству нема ничег с чим би се могла асоцирати. Таква идеја противречи нашим уверењима, вређа наше интелектуалне навике, и ми је одбацујемо као бесмислену и без вредности. Она изазива осећање неразумевања и важи за нас као неистинита. „Једно ои^ге објашњење које би вређало све наше раније створене појмове никад не би могло проћи као истинито објашњење новине" (с. 41). „Мисли постају истините у сразмери у којој успевају да наметну своју функцију накалемљавања" (с. 44). Али ако би се нашао неки међучлан који би везао стара уверења са новом идејом, онда та првобитно парадоксална идеја постала би истинита. Зато многе научне инвенције чекају годинама и годинама док се пронађу међусредишње чињенице које ће их учинити приступачним. Појаву телепатије, по мишљењу једног биолога кога наводи Џемс, требало би заташкати и притајити, па макар колико била утврђена и несумњива, јер она противречи свему оном што знамо о природи и њеним законима. Али кад би се нашле неке међучињенице које би умањиле њену несхватљивост, или је потпуно осветлиле и довеле у сагласност са постојећим истинама, тада би овај научник појави телепатије иризнао право егзистенције (Уо1. с1е сго!ге р. 30). Свака дакле идеја која се успешно организује са стеченим искуством и која нас са успехом води ка новим искуствима важи као истинита. Али то није све. Истине су опште, а ствари у искуству појединачне и врло различите између себе. Из тог следује да истине не одговарају прецизно ни једној ствари. Истина „тела се шире на топлоти" не одговара стварно ни једном телу, јер свако се тело шири друкчије на истој топлоти. Шта је онда оваква истина која се односи на свако а не важи тачно ни за једно тело? То је истина која је констатована на једном извесном телу и која нам помаже да предвидимо како ће се понашати друга гела у присуству топлоте. Она нам помаже прелаз од стечених ка новим искуствима, она је дакле један путоказ, један метод за лакше сналажење у стварности. Свака идеја која нам помаже ово сналажење и ставља нас у боље услове активности истинита је. (Н. Вег&зоп, Уеп1е е! КеаШе, Увод фр. преводу Прагматизма с. 8). Истина је дакле само један метод, једно правило, које руководи нашу теоријску и практичну активност, или, још боље, истина је у самим појединим, конкретним акцијама (теоријским или практичним) које се изводе у духу једне истине, т.ј. једне идеје, једне хипотезе. А сама истина или идеја није ништа друго него један општи назив за појединачне акције којима се она проверава и потврђује. Успехом ових акција она се потврђује а неуспехом негира. Истина није констатација неке особине или односа између ствари, као што то хоће друга учења, већ једно средство за теоријско и практично владање стварима. Ипак то не значи да је истина једна произвољна конструкција без икакве везе са стварношћу. Не може се владати стварима а да се ствари не познају бар донекле. Едисон, који је пронашао фонограф, морао је свакако да познаје извесне особине звука. Али њему није био циљ да упозна те особине већ да их искористи у практичне сврхе. Исто тако и наше истине полазе од извесних