Просветни гласник

уколико има знања. Разум је једина човекова психичка функција која претставља битно људско. Зато је култура садржана у знању, у наукама, и зато је васпитање што и образовање разума. Образовањем разума на наукама човек постиже највиши вид еманципације — од свега што је маловредно у њему, постаје личност. Овај еманципаторски елан рационализма иде конзеквентно и даље: постоји тенденција да се сваки од ових животних облика осамостали, да се процес аутономисања докрајчи. Привреда, политика, култура — свака се од тих области осамостаљује, добија своју аутономију, постаје независно царство, свет за себе који се развија искључиво према својој сопственој законитости. Једино, рекло би се, што их везује јесте што кроз њих струји један те исти епохални принцип, што је разумова делатност свуда главна одредна сила. Али услед овога осамостаљења, ове области у себи развијају читав ред негативних појава. Либералистичка привреда губи смисао за функционалну улогу привреде и тежи да постане сама себи циљ. бтуда машина добија већи значај од човека коме она треба да служи. Политика се преобраћа у демагогију, која мири жељу за утицањем на јавне послове и привидни факт да број гласача може да омогући задовољење те жеље, А култура, као скуп духовних вредности, међу којима доминира наука, полако се издваја у аутономан свет кога најпре човек треба да се домогне да би добио човечје обличје. Све те појаве веома рано запажамо и код нас. Поред свега што се у нас деветнаести век узима као романтичарски (бар га тако гледа Историја књижевности), он у себи носи веома изразите црте рационализма. Да се и не спомиње што је наш први министар просвете био један Доситеј, који иначе важи за оца нашега рационализма; него да се спомене да је при изради наших првих закона романтичар Вук морао да ус-тупи место рационалисти Хаџићу. Том рационалистичком струјом може да се објасни и то да је наше законодавство препустило задругу на милост и немилост духу рационалистичког либерализма. Тако се десило да процес еманципације јединке обори један животни облик нашега народа којим је овај столећима успевао да сачува своју народну бит. Па наше уставне борбе: зар се оне добрим делом не своде на борбу за аутономију? Чак и наша преткумановска демократија није отишла далеко од покушаја да се оствари принцип аутономија. А не треба сметнути с ума ни то да, историски, оба наша устанка имају везе са еманципаторском цртом рационализма, којој има да се благодари што је у свету у то време дошло до стварање националних држава. Но рационализам има огромног удела у изграђивању нашега школства и културе. То се види не само по томе што су први организатори нашега школства и његови носиоци за време Обреновића били Срби Пречани. Долазећи у Србију, они су преносили и програме и начине рада које је рационализам у Европи био изградио. Није зато ни мало претерано ако се тежња нашег школства у то време окарактерише оним: „Знање је светлост, знање је моћ. Учите децо и дан и ноћ!" Особито је пак карактеристично за уобличавање нашега школства рационалистичким цртама то што је Хербартова педагогика заузела доминантан положај још