Просветни гласник

ТЕШКОЋЕ ПРИ ОЦЕЊИВАЊУ УЧЕНИКА

У проблематици школскога живота једно од далекосежнијих, истовремено и најтугаљивијих иитања јесте проблем оцењивања ученика. Оио својомчгежином тишти родитеље, задаје много бриге наставницима а већину ученика просто придављује у току њиховог школовања. Оцењивањем изражавамо вредност ученичке умне, техничке и моралне делатности и то б ројевима од 1 —5, негде опет од 6 — 10, па чак и од 10—20. Те цифре, оцене уткане су у посведневни наш школски живот. С мислима на њих или осећањима што из њих потичу, већина ученика и леже и устаје. Стрепећи од њих улазе многи на час и дочекују ведро, гдекад богме и мргодно лице наставниково. Узбуђени грабе се за прегледане школске задатке и завирују у оцене пре неголи у своје погрешке, јер ученик схвата: да и писмене задатке, као и све остало, ради поглавито за ту оцену, знајући да му и родитељи и околина ту оцену далеко више цене него његово стварно знање. Свакога месеца знатан број ученика' из свакога разреда, у страху и трепету, носи кући опомене у ђачкој књижици за своје двојке (2) и недомашене тројке (—3) да њима загорча дан својим родитељима и нагна их да му приватном наставом помогну да дође до побољшања својих слабих оцена. Најзад у осмеху радости, још чешће у негодовању, изливаном у горким сузама, каткад и у поеезању за содом, лизолом, или чак и у лаћању каме и револвера па и пашквила итд. дочекују се годишњи оцењивачки резултати у извештају, и низови судбоносних цифара у разредној сведоџби. Судбоносних заиста, јер се по њима ослобађа од усмених испита на великој, а од свих на малој матури. Пуштају се једни у старији разред, док се други упућују на поправне испите, неки понављају разред, а извесни губе право на даље редовно школовање. Услед тих замашних }'словљености оценом, као и реакције на њу саму од стране ученика, родитеља, родбине и заштитника, човек се у чуду пита: да ли су, и уколико, те моћне оцене доиста право стамено мерило стварне радне способности и успеха наше