Просветни гласник

Марксизам као економска доктрина

255

(да разбија стене), већ је и његов алат, аутоматска машина за бушење, морала да мирује. Рудару Алексеју Стаханову то се учинило сасвим бесмислено. Једног дана он је поделио рад у својој шихти: он, Стаханов, непрестано ће да буши и руши стене угља, док ће други да утоварују, а трећи да одвлаче и довлаче колица. Он је на машини свакако био највештији. Ускоро су и остали људи из екипе постали највештији, једни у гурању колица, други у утовару." „Радећи по старом, традиционалном систему, Стаханов је могао да савлада, за шеет часова рада, 13 до 14 тона угља. По своме, новом систему, он је успео да савлада, за исто радно време, 102 тоне угља." То је било 30 августа 1935 године. Кад предњи опис поредимо са оним што су о подели рада писали Маркс и Енгелс, видимо да је слављење Стаханова најпрецизнији деманти Марксовог мишљења о подели рада у опште. Прикивање радника само за једну врсту посла, по Марксу, „осакаћује радника, претвара га у нешто абнормално ..." а за Енгелса су гурачи колица и архитекти као професије „унакажени економски варијетети" (Хнти-Диринг, III, 3). „Да дивна ми социјализма који овековечава професионалне гураче колица" узвикује са индигнацијом Енгелс на „глулости" немачког социјалисте Диринга, који мисли да у будућем социјалитету задржи поделу рада и професије (Анти-Диринг, II, 6). У Стаљиновој „социјалистичкој" држави, где се на сваком кораку истичу слике „великих учитеља" Маркса и Енгелса, није само гурање колица професија, већ и само утоваривање у колица постаје засебно занимање. А да је сама подела рада сачињавала успех Стаханова то сам Стаханов признаје. „Ново у моме раду је само добра подела рада: ја сам пуних шест часова копао док су два тесача за мном утврђивала. То је довело до успеха." (Алексеј Стаханов: Мој живот, Београд 1940, издање Савремене књиге, стр. 31). Дакле, стара подела рада, на коју се Маркс толико био окомио, ипак је остала и у Совјетској социјалистичкој републици, али је зато добила ново име: стахановизам. Баш као у време француске револуције. Из свега што смо напред изнели, намеће нам се следећи закључак: Марксова економска теорија није стварана да би била озбиљан прилог истраживању истине у комплексу економских проблема људског друштва, већ је створена да буде духовно оружје