Просветни гласник

Заједница дома и школе

403

по којој се радило ишли у раскорак. У циљу је означен као први и најважнији задатак средње школе васпитање; у пракси се обрнуто — поглавито радило на стицању научних чињеница. Као да је неко, не знам из каквих разлога, сасвим изокренуо смисао и стилизацију поменутог параграфа. У овом случају само се собом намеће поређење са шаљивчином Краљевићем Марком који је за инат окренуо ћурак наопако. Или поређење са зградом, која има ванредно лепу фасаду, а унутрашње јој уређење нимало не одговара велелепном изгледу. Заиста, то је био наш специјалитет, наш рекорд, наш патент, тај први параграф с једне стране и пракса по којој је он извођен, с друге стране. Као по неком фатуму, циљ средње школе и резултати које је она дала, ишли су дивергентно, супротно оном што је законодавац желео. И последице се знају. Резултати нису никог задовољили, јер смо ми свој лепи просветни устав свесно и намерно изокренули и извитоперили. И природна ствар, постављеном циљу нису били саображени ни наставни план, ни наставни програм, ни уџбеници, једном речи, у нашим школама није се радило по његовим основним идејама. Изневерили смо основну мисао, коју смо себи свечано поставили као идеју водиљу! Овде, молим, још једна констатација. Ово моје мишљење није скорашње, оно није из неког опортунизма сада »ас1 ћос« створено. То је моје интимно вјерују, које сам стално, има већ десет година, као своје »се(;егит сепзео« стално износио у свим својим разговорима, конференцијама, написима и званичним извештајима. Према свему досад реченом излази да и данас — можда више но раније — треба стално истицати да је задатак средње школе одлично постављен. О њему нема да се дискутује. Он гласи: прво васпитање, па тек онда настава. Васпитање ученика! Заиста тежак и узвишен задатак. У исто време и веома компликован, јер у овом пословању делују многобројни васпитни чиниоци, које можемо, углавном, груписати у две скупине: настава и примери из околине. Свака је настава ваапитна. Она захтева од ученика: пажњу, самосавлађивање, вредноћу, дисциплину, сређеност, самоконтролу, морално вољну акцију. Она развија код ученика осећање дужности и одговорности. Под примерима из околине разумемо: родитеље, наетавнике, рођаке, суседе, пријатеље, другове, двориште, улицу, дневне листове, јавно мњење, лектиру, кино, позориште, излоге, итд. Настава утиче на васпитање свесно и с планом. По строго утврђеним принципима. Ови други васпитни чиниоци — примери из околине — не утичу, у већини случајева, свесно и намерно, али су баш због тога од великог значаја т> васпитање наших