Просветни гласник

414

Просветни гљасник

та уметност разумела, потребно је знати мисао коју она преставља, схватити њену симболику. Морам рећи да је, с обзиром на боју, хришћанска уметност све до појаве српског сликарства била прилично несамостална. Највећим делом задржана су она схватања, односно искуства, која су већ давно раније у старом веку поставили асирски и египатски астролози. Бојама су била дата симболична значења: Плава боја симболисала је у старим веровањима почетак године, обновљену моћ сунчеву. Нешто касније постала је симбол препорођеног божанства. У хришћанској уметности она је сачувала своје последње симболично значење и налази се на одеждама ^риста и Богородице. Зелена боја у почетку је симболисала обнову, нови живот, незрелост. У симболистици хришћана примењиван је «а хаљинама извесних апостола у вези са њиховом младошћу и незрелошћу. Налази се и «а хаљини Адама првога човека (која је гдекад обојена и жуто). Жута боја симболише зрелост, сунце у зениту. У египатској уметности жута боја је симболисала божанство Ра, у асирској уметности последњи, седми спрат цикурата обојен је жутом бојом, као посвећен сунцу. У хришћанској симболистици сликарство је жуту боју употребило на одеждама главних апостола (Петра, Павла, Андреје и других светаца). Црвена боја симболише јесењу равнодневицу, зрење. Она временом постаје као и жута, односно златно-жута, ознака световне моћи (папе и владари). У хришћанској симболистици налази се на одеждама извесних апостола и светаца. Љубичаста боја симболише крај године, замирање сунца у пећини, у хришћанској уметности је симбол смрти, али и васкрса (на одеждама: Богородице као мајке, Христа у композицији Силаска у ад, на Христу Пантократу, Богородици Вазнесења, умрлој Богородици у композицији Успења, и често свеци великомученици). Овакво схватање боја заступано је у свима земљама које су прихватиле Христа и културу коју је у име хришћанства ширила Византија. На тлу Византије, која је давала то« хришћанској уметности, мешала су се различита схватања и традиције: оријентална и јелинистичка. У том двојаком духу су често употребљавани и цртеж и боја. Оријентална, ближа верском идеализму и традицији египатског схватања, тумачила је фигуру и читаве композиције стереотипно, као низ широких бојених површина, без прелаза, без нијанса, које би покушале да вежу појединости и целину, или да нешто детаљније објасне. Боја је схваћена као ограђен и дефинисан симбол и понављана је ша-