Просветни гласник

Основни проблем српске ликовне уметности

417

уметности, наиме: идеји и осећањима. Кроз боју српска уметност је успела да отелотвори и протумачи мисли и осећања. Апстрактни појмови добили су у њој свој волумен, своју сенку, своју посебну боју. Најзад српско сликарство је јасно и недвосмислено осетило опреку која постоји између хришћанског симбола и стварности. Портрети владара и чланова њихове породице (када су савремени) тумачени су у нашој уметности средњег века, и цртежом и бојом, просторно и натуралистички. Сопоћанска галерија портрета и ту служи као јединствен узор. Строго логична српска уметност је јасно повукла разлику између материје и идеје, између искуства екстровертиране, с једне, и интровертиране уметности, с друге стране. Најзад, да завршим. У уметности су се смењивала, као што сам то у почетку нагласио, два основна схватања, два става према свету: један материјалистички, други идеалистички, један екстровертиран, други интровертиран. Први је рашчлањаван у уметностима палеолитикума, Асирије, и завршен у Грчкој. Други је тумачен кроз неолитикум, египатску и хришћанску уметност, а завршен у српској уме'тности. Грчка и српека уметност, свака за себе, завршавају по једно схватање, решавају по један основни проблем духа. У даљем делању ове две крајности су приближене, и као готова искуства коришћене у освајању -нових области и тражењу нових истина о конкретном и апстрактном. Не треба губити из вида, да је и овде српска уметност, пошто је кроз своје ликовно стварање повукла разлику између ових двеју супротности (материје и идеје), међу првима покушала да (у т. зв. вардарској школи) повеже и користи ова разнородна искуства. Српска уметност је најпотпунији али и последњи тумач хришћанства. После ње нема више праве хришћанске уметности. Она је њу попела до врхунца и, нажалост, пала заједно са њом. Радивоје Љубинковић