Просветни гласник

464

Просветни гласник

по Новалису „Оаз Роегп с!ез Уегз^апсЗез". Истине филозофске имају за извор мислећи субјекат ; оне су, дакле субјективне. То и објашњава њихову разноврсност и богатство филозофских теорија. Из свега реченог, јасно је зашто је била немогућа једна једина дефиниција лепог. Да је то тако, нико није боље доказао од Платона у свом чувеном дијалогу „Велики Хипија' или о лепом". У њему је изнет један низ дефиниција о лепом. Све су оне једна за другом критички анализиране, али ниједна није као последња или дефинитивна усвојена. Тако, Платон најпре дефинише лепо као конкретно — лепо (лепа девица, лепа богиња, леп лонац, лепа кобила и.т.д.); затим као нешто што украшава другу ствар (на пр.: злато, мермер итд.); затим као одговарајуће лепо (н.пр. кашика од урминог дрвета је лепша од златне, јер више одговара својој употреби); затим, лепо као богатство, привид, целисходност, корист, добро, чулно задовољство. Свака од ових дефиниција садржи један део истине, али ниједна сву истину. По Канту лепо је дефинисано помоћу ових четири дефиниција: 1. лепо је задовољство које даје један предмет, који суди наш укус без икаквог интереса; 2. лепо је оно што се допада универзално и без појма; 3. лепо (лепота) је форма целисходности једног предмета у толико у колико је она опажена у њему без претставе неког циља; 4. лепо је оно што је признато као такво без појма као објекат нужног задовољства. Могли бисмо навести и друге дефиниције лепог, али оне би нас такође увериле да је једна једина дефиниција лепог немогућа^ као што је и у математици немогућа дефиниција бесконачног. Међутим, баш овој околности филозофија има да благодари за богатство и разноврсност својих естетичких теорија. Наука је нешто друго; у научној естетици нема индивидуалних мишљења; наука је објективна. Отуда су једино научне истине нужне и универзалне. Филозофирати то значи мислити свет, т.ј. сазнавати ствари помоћу мислећег субјекта. Пошто је реч о лепом, т.ј. о естетичком феномену, филозофска естетика значила би: испитивати овај субјективни феномен опет субјективно. У научној естетици нема више личних мишљења, ни личности; она је објективно изучавање субјективних феномена. Научна, еететика је, до душе, још сувише млада; она је дело наших дана и због тога далеко сиромашнија од филозофске естетике. Па, ипак, она је успела да објасни добар број • естетичких феномена, док филозофска није објаснила ниједан. Естетички феномен (лепо или осећање задовољства) резултира из односа објекта и субјекта; он је немогућ без једног од њих. Објект то је, за научну естетику, један надражај на који субјекат реагира; он је „леп",