Просветни гласник

НАРОДНО МУЗИЧКО БЛАГО И ЊЕГОВА УМЕТНИЧКА ОБРАДА Само је музика универзалан језик који се не мора преводити; ту душа души говори. Ауербах И народна душа души говори, — свакој души, —• и уме изванредно непосредно и интензивно да говори, не само кроз стихове народне поезије, лирске пре свега, и не само кроз префињене комбинације народног веза и дубореза, него и више још помоћу тонова и звукова: кроз.народну мелодију. Музичким средствима највише стога, што је музика, по речима Фридрих Теодор Фишера „најбогатија..., помоћу ње се изражава оно што је у најдубљим дубинама душе, оно што се речима не да исказати." Зато се справом народном музичком благу поклања толика пажња и зато се оно сматра за знаменито врело са кога уметник захита изобиље свежих елемената, особених и у својој особености динамичких, иако не размахнутих; свежих елемената помоћу којих се обраде, тојест путем уметничке стилизације могу остварити и остварују високе уметничке концепције: уметничка дела самостојног и необичног вида и израза. „Слушај народне песме. Оне су права ризница најлепших мелодија и пружају ти могућност да загледаш у карактер разних народа" (Шуман). Поставља се питање: којим се техничким средствима уметник мора послужити при тако озбиљном, уметнички стилизованом начину обраде народних мелодија, који је једино здрав и једино достојан културе. Прави уметници су тога свесни. Тога треба да буде свесно и културно друштво једног народа. Проблем који се овде поставља естетски је, али он стоји и у тесној вези са душевним и духовним склопом сваког појединог уметника, са његовим бићем, „карактером", спремом и искуством, са оним најинтимнијим, једном речи што уметник у себи носи као дар природе и што га је учинило уметником. Али, естетски постулат не може се ■— ма колико био аутохтон, самосталан одвојити од „карактера" уметниковог бића; нити се сме дозволити да уметниково биће, само стога што у њему постоји видна „искра