Просветни гласник

Уметност наше прве обнове сликарства XIX века

565

Аврамовић у апотеози Лукиана Мушицког приказује растанак поете са Музом, слично дражесној бајци о Орфеју и Евридики, то несумњиво показује колико је српско друштво ишло у корак са временом, Међутим Арса Теодоровић прави је претставник те прве епохе XIX века и као такав чини нам се блиским оном Доситеју кога је тако магистрално портретисао. Он даје први нову занатску подлогу. Он је наш први мајстор са великом радионицом, који ствара класичну школу. Ако у композицијама није много даље отишао од Фигерових образаца, у портретима умео је да поставља фигуру, да срачуна позу. Поред овог званичног оца нашег сликарства, било је онда још два изразита сликара тадашњег друштва: Павле Ђурковић и Георгије Бакаловић. У њима има исто толико шарма примитивног, колико и проницљиве психологије- Поред покорног осмеха неумољивом строгошћу је сликан Кнез Милош са чалмом на глави и фрајле у костимима „а ла Жозефин". Тај занимљиви сусрет генерација у духу, ставу и оделу дат је већ са извесном бидермајеровском наклоношћу према типичном и случајном, како у души тако и у материји. Као код Стерије Поповића, оживљују лица оног времена. Трећи и скоро најзваничнији сликар србијанске средине, Урош Кнежевић, озбиљнији је али и сувљи можда у свом рационалном приказивању стварности. Ако смишљено постављање прелази понекад у манир, никад савесни третман карактера и штофа. Портрети Николе Алексића зраче са много више старинског шарма разнеженијег бидермајера. Он је у том интимном породичном кругу паланачких људи умерен и уздржан. Њему насупрот Јован Поповић је смелији и наметљивији. Све су то сликари портрета и карактера са једним рационалним гледањем на свет и у својој младости искусног народа. Међутим једна Валдмилерова ученица, Катарина Ивановић, први женски академик наш у почетку столећа, уме да доноси и дирљивију искреност у свом Аутопортрету и уме да обрађује грожђа у котарицама и хаљине са правом женском деликатношћу. Највећи уметник наш у првој 'половини XIX века, европског значаја, у рангу једнога Вука у књижевности, био је несумњиво Константин Даниел. Он је изванредни мајстор сликарске фактуре нашег пуног бидермајера. Велика радиност, ретка савест и култура, нежна осећајност су се сјединили у овом обожаваоцу материје, пути и боје. Његови су иконостаси стилски монументално схваћени, а у појединостима рафиновано обрађени, са очевидном наклоношћу и укусом за жанр и анегдоту. То је богато и живо сликарство, на које не наилазимо сваки дан- Његови портрети и мртве природе проживљени су, одуховљени са свом топлином