Просветни гласник

Уметност наше прве обнове сликарства XIX века

567

сва скривена неуравнотеженост и егзалтираност наша; мало њих је било од сликара прожетих и техничким и стилским одликама романтизма, док је већина била само идејно занесена литерарним романтичним покретом, који је за Србе значио свакако интегралну духовну народну обнову. — Дивно је чудо да међу романтичарима нашим налазимо и такву смирену и смишљену фигуру, као што је то Стеве Тодоровића. Код њега има мало и патетике и театралности, зато се он постепено изметнуо у академског мајстора, у сликара великих историских композиција и парадних портрета какве је захтевала Србија Краља Милана. Он уме да поставља, као изврстан режисер свога времена, служећи се обилно штафажом. Наше сликарство се развило паралелно и под утицајем осталог европског, али колико оно има свога дубљег резондетра. колико је оно и чедо свога тла, то се примећује и из паралелизма њеног развоја са литературом. Типови стваралаца имају своје пандане који нам се и не тражено намећу. Значи било је увек штофа, и било је извесних специфичних одлика и вредности у атмосфери, који су доЛазили до свога израза спонтано у разним облицима, врстама и личностима. Исто поднебље и време, које даје Јакова Игњатовића и Лазу Лазаревића донеће нам и наше реалисте-сликаре. Колико снажније делују они у својој озбиљној скромности. Ту су тамније асфалтске боје минхенске школе са смелим жаром блиставих мрља- Продубљени истински предео, озбиљно простудирани типови, драгоцени фолклор, жанр и ентеријери. Колико је минуциозан и надахнут у обради најмањих детаља дивни Милош Тенковић! Инспирација иде заједно са великом љубављу према истини. Фигура Ђорђа Крстића је обрађенија и довршенија у концепцији и техници. Она у „Анатому", рекло би се, достиже у моментима Његушевске висине. То је други највећи сликар наш потресне изражајне снаге, трагичне осећајности и узвишеног укуса. Смели потез и изванредно осећање форме га карактеришу. Са уздржаним контрастним тоналитетом он уме да дочара ефекте мистике и истине у исто време. Павле Јовановић и Урош Предић дају последње слово у натуралистичком приказу стварности. Омиљене фолклорне сцене нису увек без сећања на Дефрегера, али у детаљима има фрапантно успелих оригиналних доживљаја. То је сликарство рутине и убеђеног артизма. Поред мајсторског портрета који код Јовановића има елегантни салонски, код Предића интимни карактер, — обојица су се бацили и на велике композиције. Тако Јовановић оставља историска платна, а Предић иконостасе. Ово их одводи