Просветни гласник

616

Просветни гласник

зинизма, ускогрудости и нетрпељивости, са неком врстом универзалне хуманистичке симпатије за све људе, а иарочито за прогоњене и одбачене, за „понижене и увређене". Родољубив и човекољубив у исти мах, Ненадовић је зрачио добротом и уносио здраву шалу и хумор и у своје путописе, са благом, фином и нимало злобном иронијом, без малициозности и сарказма. Под утицајем у своје време омиљеног немачког хумористе Вебера, „филозофа који се смеши", и Ненадовић је покаткад Бзлео да се мало потсмехне, али никада тако да уједе за срце, да натера сузе бола на очи, да изазове љутњу и жељу за осветом. Напротив, Ненадовић је ширио ведрину и шалу на све стране, подизао 1опш живота и чинио наше овоземаљско пребивање срећнијим, светлијим и лепшим. Ово нарочито важи за његове раније путописе, које је писао као млад и здрав човек, са много оптимизма и вере у себе, када се од живота много очекује и када се тако слатко сањари и машта. Али, и у својим последњим путописима, које је писао већ као стар и болестан човек, Ненадовић није ни мизантроп, ни песимиста, него отмени стари господин, који све разуме и прашта. Сасвим другога карактера је Чеда Мијатовић, типични романтичар, који је волео сликовито и живописно, кићено и украшено, писао сладуњавим и расцветаним рококо-стилом, бомбастичним фразама и извештаченим језико^, али без суптилнијега укуса и тананијих осећања за језичке и стилистичке финесе. Мијатовићева речитост прелазила је врло често у обичан вербализам, а његов толико хваљени лиризам у баналну сентименталност и театралну плачевност. Он је имао љубави и разумевања за прошлост, али се нарочито одушевљавао оним што је у прошлости било негативно и нездраво. Тако, између осталога, он се — по својим изразито романтичарским симпатијама — силно одушевљавао за Средњи век, за византиске цареве и царице, за принчеве и принцезе, за феудалну аристократију западно-европских земаља, нарочито за разнежене француске маркизе и шпанске инфанткиње, грофице и баронесе, па за наше кнежеве и велможе, властелу и властеличиће, и њихове госпе, али за сам народ, за кметове и себре, за малога човека, који је стењао у оковима средњевековног уређења, Мијатовић није имао ни љубави, ни разумевања.