Просветни гласник

ПРОБЛЕМ СРПСКОГ УМЕТНИЧКОГ СТИЛА

Питање стила питање је историје уметничког стварања, јер историја бележи и констатује карактер епохе и претставља носиоца њене уметничке вредности, а уметничка вредност долази до изражаја само и једино у јаком индивидуалитету уметника, у његовоме уметничкоме карактеру, то јест у његовоме стилу. Као моћне главе снажних стубова што на себи носе поносито и лако тежине арката које се нижу у хармоничноме ритму једна за другом прелећући у снажноме скоку са капитела на капител уздуж лађа до главнога жртвеника у светишту храма, тако и у епохе духовнога стварања почивају на моћним раменима великана који су у уметничком и књижевноме делу изразпли себе, свој дух, своју философију живота, сзоје духовно писмо, свој стил у тежњи смирења свога духа у хармонији са божанством, са душом васељене. Врло је карактеристично, да управо модерно доба у књижевности и ликовној уметности избегава да говори о стилу, да региструје уметничка дела по овом освештаном критеријуму, који је био темељ и основа свега уметничког изражавања од Фидије и Пракситела дс Родена, од Хомера и Есхила до Гетеа и Бајрона. Узрок томе је превласт материјалистичког схватања живота, које је наступило крајњим, ексклузивним реализмом, који је у књижевности и уметности погрешно поставио еквивалент појмова истине и стварности: истина и стварност, међутим, нису једно исто. Тако се у уметности пленериста и импресиониста, у том сгезсепс1о чисто физичког ефекта светлости јавља Јесгезсепао духовне садржине у све јачем истицању површине и спољњег ефекта све више смањује утисак психе, личности и карактера тојест стила, као што је исто тако у поезији модернога доба