Просветни гласник

Проблем српског уметничког стила

633

ни традицијама народа, ни идеалима религије и нације, ни законима друштва и морала! Свакоме је јасно, да за овакво гледиште није потребно никаква побијања. Гласовити сликар Ханс Тома је јавно у парламенту и у дневним листовима казао за модерну „еманциповану" уметност да је она расуло јавнога стида и отров младежи. *) А Фриц фон Уде, један од главних вођа немачког импресионизма, казао је: „Ја нисам хтео да дам једноставно студије из природе; ја сам увек тражио садржину- Импресионисти хоће само и напросто једну нову сликарску формулу: ја сам тражио нешто што бих хтео да назовем душом!" „Уметност ради уметности" је чедо импресионизма, а развило се на основноме принципу импресионизма, да сликар има да претстави само оно што његово физичко око уграби у лету једнога погледа. То је и основа свему материјалистичкоме схватању свих праваца модерне уметности, негација свега идејнога и духовнога у уметности. ГТрема томе начелу уметничко стварање је само техника, па се лако да учити и изучити. Стога је модерна уметност дала читаве легије уметника, од којих су само понеки прави уметници, а ти се одричу крајњег импресионизма, који је у уметничкој пракси апсурдан, пошто је сваколика нововека уметност у суштини импресионистичка. Зар није већ Пијеро дела Франческа (1423—92) био у већини својих слика зачетник пленеризма; зар није Веласкез (1599—1660) у суштини први пленерист и импресионист; зар није Гоја (1746—1828) био то исто, као што су у литерагури били: Данте Алигијери у својим брзим сликама, у своме брзоме лету протканом најсветлијим блеском земаљскога и небескога светла, и у избегавању свих оштрих детаља, тако да је његову поезију у „Комедији" један савремени естетичар назвао „поезија без придева"; зар није Гете био то исто у својој лирици и у својим сликама колико природе толико и свога узлета у сфере надземаљскога у „Фаусту"? А модерна поезија све до Данунција и до Хофманстала? — Зар није у Италији која је у модерној литератури дала најјачу егзагерацију поетичнога стварања у веризму и футуризму — још раније заорио глас Ђузепе Верди-ја: „Враћајмо се нашој старини!", као и глас Кардучи-ја, највећег песника

*) »ЕЈпе 2ег8(;бгип§: сЈез бГГепШсћеп 5сћагпее!ић!ез ипЈ ете УегечПипЈЈ ипгегег Ји&епс!.«