Просветни гласник

675

дионалних и расних особика, као најизразитије оличење Српства, као инкарнација српскога поноса и јунаштва, пожртвовања и идеализма, слободарства и правдољубља. Народу није сметало да у Краљевићу Марку, који је био турски вазал (о че?лу има тра» гова и у народној поезији), види оличење идеала народног јунака. Можда зато што је Краљевић Марко и као вазал остао бранилац народних права. Ову реалистичку политику, која је потпуно одговарала тачно схваћекој политичкој стварности и правилном разумевању тадашњих српских националних и државних интереса, продужио је и деспод Ђурађ Бранковић. У којој је мери овај ретко способни и даровити српски владалац исправно схватио међународни положај Србије у датом тренутку, речито показује његово држање после закључења Сегединског мира (1444). Као што је познато, по томе миру, Турци су вратили деспоту Ђ^фђу његову државу, коју су били заузелд у српско-турском рату 1439. Међутим, мађарски краљ Владислав, потстакнут од свога ратоборног војскоI вође Јаноша Хуњадија (Сибињанина Јанка) и од амбициозног папског нунција Јулијана Цезаринија, прекрши Сегедински уговор, који ј'е био закључен на десет година, објави рат Турској и са великом војском продре до Варне, али ту буде страховито потучен и сам погине. Деспот Ђурађ остао је, пак, веран одредбама Сегединског уговора, није узео учешћа у овоме рату и сачувао је српску државу од нових потреса све до краја свога живота, и поред изузетно тешких прилика које су тада владале на Балкану. После смрти деспота Ђурђа (1456), његови неспособни наследници прибегавали су разним експериментима, али без потребне политичке мудрости, државничке обазривости и дипломатског искуства, тако да је Србија животарила још свега три годиие, док није коначно освојена од Турака (1459). Исту судбину доживеле су и Босна (1463), и Хсрцеговина (1482), к Црна Гора (1499), и , најзад Мађарска (1526). Може се с вероватноћом претпоставити: да су наследници деспота Ђурђа продужили тако вешто и толико обазриво вођену реалистичку политику кнегиње Милице, деспота Стефана и деспота Ђурђа, можда би се и Србија одржала — : признавајући, наравно, сизеренитет Турске и испуњсзајући лојално све вазалске обавезе — као што се одржала Д}'бровачка република. Али, ход