Просветни гласник

Социолошка схватања српскога народа 685

тако чини што је такав. Отуда је и врло важно како ће човек бити одгајен, какве ће погледе на свет и живот имати. Наш народ у својим обичајима види неписане законе свога владања. Он због тога своје обичаје чува и поштује а до које мере он сматра важним чување обичаја потврђују нам пословице: „Боље је земљу продати пего обичај изгубити" или „Боље је да село пропадне него у селу обичај". Обе ове пословице узео сам из Вукове збирке (Вук Караџић: Српске народне пословице, издање Државне штампарије, Београд 1933). Заједница. — Основни елеменат друшгвени, према схватањима нашег народа, није појединац већ породица, заједница, Осамљен човек није цењен у српскоме народу. Ево шта о томе пише др. Тихомир Ђорђевић у својој књизи Наш народни живот, у чланку о Целибату и браку у нашем народу (издање Српске књижевне задруге, бр. 174): „Целибат, или, како би се то нашим језиком рекло, беженство, у нашем народу је врло ретка и врло необична појава. У Галичнику у читавом крају око њега, „никад се није знало, кити се данас зна за уседелице или за нежење" (Р. Огњановић, Галичник, Јужна Србија, бр. од 16 новембра 1922). Момак који остаје нежењен и девојка која остане неудата свуда се гледају са сажаљењем и сматрају се као патници и мученици. У Отоку у Славонији, срамота је за кућу из које се момак не може оженити. У Боки Которској, онај ко није ожењен служи као укор и за подсмех, и зову га мушка баба. У Рисну је само онај човек који је ожењен. Сваки нежењени је „младић или момче, до гођ се не ожени, па макар и остарио нежењен", а свака неудата „ђевица". Кад умру, меће им се на главу „вијенац као ђетету од мало година" „Вук Врчевић, Три главне народне свечаности, Панчево 1883, стр. 174). У Отоку, у Славонији, „момак не вриди у кући ништа. Он је као и друга дица . . . Кад момка ожене, он је онај дан човик као и други људи" (Ловретић, Оток, Зборник, IV, 61). „Црногорцу се мили оженити, и једва чека да уђе у ред људи" (В. Г. Медаковић, Живот и обичаји Црногораца, Нови Сад 1860). Овакво схватање нашег народа изражено је и у његовој народној књижевности. Тако наш народ каже у пословици да „Сам човек није пристао ни на трпези", а Вук, који је ову по-