Просветни гласник

Поводом стогодишњице смрти кнегиње Љубивд

177

мушки одлучна и у најтежим приликама, она је сада ипак пала под теретом толиких душевних патњи и брига. „Болест ме изненада напала због толико окружавајући ме терета", пише кнегиња Љубица кнезу Милошу само на неколико дана пред своју смрт, Умрла је у Новом Саду равно пре сто година, по старом календару 14 маја 1843 године, може се рећи још у пуној снази, у 55 години живота. Оплакао ју је цео српски народ, а нарочито избеглице, „натпи људи", како се називају у извештајима. Сахрањена је у мангстиру Крушедолу, у Фрушкој Гори, где се и данас налази и поред њене жарке жеље, толико пута речене, да јој тело почива у Србији за коју је везују сени њених предака и за коју је живела. За све време боловања кнегиње Љубице поред ње је био кнежев секретар Јаков Живановић, који се старао за њено лечење, а по смрти организовао свечан пренос тела у манастир Крушедол. После сахране сн је 20 маја 1343 године послао у Беч кнезу Милошу једно опширно писмо којим га је известпо и о детаљима у Еези са њеном смрћу, упознао га са спрозодом од Новога Сада доКрушедола и погребом у манастиру поред гробова старих српских десиота и патријарха. Писмо је необично интересантно и ва!но нарочито по томе, што се из њега види, с једне стране, колико је српска кнегиња цењена међу војвођанским Србима и са коликојељубави оплакана од српске емиграције, а с друге стране, што сеу степену почасти која је њој од свих указана, види степен цене и уважења ондашње Србије и, нарочито, њеног мужа кнеза Милоша, који је као значајна политичка личност „фмгурирао" не само међу Србима, него и у Европи. Зато поводохМ стогодишњице смрти кнегиње Љубице, која пада 27 маја ове године, и објављујемо ово интересаитно и важко писмо кнежева секретара, које се чува у Државној архиви и које до сада у целини није штампано. Писмо гласи: Ваша Светлости, Милостивејши Господару, Како смо вам под 14 тек. штафету послали с писмом књаза Михаила и моим о печалном случају, коим је промисао Божји Светлу Госпођу Књагињу од нас на вјек раставио, нисмо вам ништа писати могли, налазећи се у највећој забави, забуни и посду около пагреба њезина. И тако прдпокорно перзо и перво