Просветни гласник

142

Просветни гласник

нешто сазнао још и за време свог испита зрелости. Уосталои, познато је да се многи кандидати с испита зрелости при избору факултета, на коме ће се даље школовати, врло често одлучују и посве случајно, па готово и без великог познавања природе студија, којима ће се одати, и перспектива свог будућег позива. Колико њих и имају јасне претставе нарочито о овом последњем! Често стога они доцније и мењају факултете, прихватају се других студија или их сасвим и остављају и ступају у живот и само с оним умним капиталом који су стекли у средњој школи. У Вел. школи у Београду у то доба није Сшло особито много слушалаца. На свим факултетима једва ако их је било нешто преко 200. У прву годину природно-математичког отсека те године уписало се било, чини нам се, свега нае 9. Уређење школе, односно појединих факултета, још није било много различно од гимназиског: одређен је био број предмета који се имају слушати у појединим годинама, предвнђене колоквије у току и испити на крају године итд. Ми смо тако у првом семестру прве године имали као редовне и облигатне предмете: хемију и математику. Катедру прве од ових наука држао је проф. С. Лозанић, а катедра математике била је у рукама проф. Дим. Нешића. Репутација оба ова професора, коју смо ми тек доцније потпуније познали, импоновала је новоуписаним слушаоцима већ од првих часова. Врло тачан, у понашању некако крут и готово хладан, професор Сима Лозанић је већ првих дана октобра, чим је распоред предавања био објављен, своје прво предавање из неорганске хемије одржао у слушаоници са степенасто удешеним клупама на левом крилу оног дела Капетан-Мишине зграде који и данас служи хемиском заводу философског кабинета за исти циљ. Одевен у црн реденгот, увек закопчан, стојећи иза стола за експериментовање испред ђачких клупа и с држањем немачког универзитетског професора, Лозанић је уводио слушаоце у хемију, па и доцније лекције тако подешавао, углавном по свом штампаном уџбенику за слушаоце Вел. школе; за први семестар био је одређен материјал његовог првог дела (неорганска хемија). Лозанић је говорио катедарски, али некако монотоно, брзо, готово као неки механички апарат и тек местимице објашњавао нешто више ^екст оног материјала који се налазио у његовој књизи. Ипак зато нас су врло интересовала