Просветни гласник

186

Просветни гласнин

начин, кроз ове наивне и елегичне стихове, ожали кнегињу Љубицу и изрази не само свој лични бол, него и општу тугу и жалост целога српскога рода, који је јако „опечаљен" њеном изненадком смрћу. Хтео је, како сам вели, да у име многих Срба гласно јаукне пред целим светом и да му покаже да је њена смрт „премного добри душа у нашем роду обштом тугом напунила". И заиста било је много Срба са обе стране Саве и Дунава које је она задужила и који су је искрено оплакали. Док су они у Војводини то могли и јавно да изразе кроз штампу, или говорима, или силним учешћем у спроводу и одавању последње почасти, дотле они у кнежевини, управо српски народ у Србији, није могао то да учини. Политичка загриженост и мржња оних који су били узели власт и место Обренозића засели у Београду, са Вучићем на челу, нису допустили не само неку видну манифестацију у њену почаст, него чак ни штампање обичне белешке о њеној смрти у београдским „Србским новинама". Зато је вест о њеној смрти „илегално" унета у Србију и шапатом преношена од села до села. Неуморни динасгички агитатори тумачили су је на свој начин, и тајанстветошћу којом су обавијали целу причу о њеној смрти и о последњим речима љубави које је упутила Србији, они су узбуђивали људе и дражили их на мисли и жеље противне онима које им је режим службено наметао. Бистра и интелигентна сељанка, узорна домаћица и мајка, одважна Српкиња, кнегиња Љубица је нарочито вољека као мајка добра и болећива срца, као душевна жена, која је умела да саосети невоље дру-чх, да се заложи за њих и да „плачевним својим молбама" спасава част и животе људи који неправедно страдају. „Никад срећнији, никад радоснији дан у животу дочекала ниеам" — пише она кнезу Милошу 1835 године кад је чула да је кнез Милош опростио завереницима у Милетиној буни и измирио се са њима. Због својих племенитих особина она је, може се рећи, вољена од свакога: и од народа и од своје деце. Народ ју је из поштовања мајком звао, а Великом Госпођом кад је о њој говорио као о кнегињи српској. Њена кћи Јелисавета каже својој сестри Савки да увек са узбуђењем помиње мајчино име, „Радост коју осећам при помену имена слатке Наке — каже она на три године после своје удаје — нисам у стању описати