Просветни гласник
Фридрих Хелдерлин
541
У њему је мир, оно још није са самим собом растављено. Богатство је у њему; његово срде не познаје оскудност живота. Оно је бесмртно, јер не зна о смрти ништа." „Талас срца не би се тако лепо у висину пенушио и био би дух, кад му не би стара нема стена, судбина, стајала насупрот.'' „Ништа .не може тако нарасти и ништа тако дубоко пропасти као човек. Са тамом понора упоређује он често своје патње и са небеским плаветнилом своје блаженство, а колико је мало тиме казано? Али лепше је ништа, него кад се после тако дуготрајне смр.ти опет у њој чами, и бол, као сабрат, који из даљине с нејасном радошћу иде у сусрет." „Ми сажаљевамо мртве, као да они осећају смрт, а мртви ипак имају мир. Али оно, то је бол, са чим се ништа не изједначи, то је непрекидно осећање потпуног уништења, кад наш живот изгуби толико свој значај, кад тако срце само себи каже, мораш доле, јер ништа не преостаје од тебе; цвета ниси засадио, нити колебе саградио, само да би могао рећи: остављам трага на земљи. Ах! и душа не може никад бити тако пуна чежње, при томе, јер је тако без храбрости! Тражио сам увек нешто, али се нисам усуђивао да очи отворим пред људима. Било је тренут^ка када сам се плашио и детињег смеха. При томе сам махом био тих и стрпљив и често имао чудновато празноверје у моћ исцељења неких ствари; од голуба кога сам купио, од вожње у чамцу, од долине коју су ми брда заклањала, могао сам очекивати утеху." Следећи цитат се односи на Диотиму; „Видео сам те једном, једино, што је Мбја душа тражила, савршенство, које ми горе изнад звезда стављамо, које померамо !до на крај времена, њу сам пред собом видео. Било је ту, оно што је највеће, у овоме кругу људске природе и ствари бшго је ту.