Просветни гласник
28
Просвепш гласник
бројни оригинални старозаветни изрази у којима се налазило ш имају у старословенском језику место тога увек сзмо с. Тако и данас кажемо на пример сотона или сатана а не „шатана" као што је у семитском. Откуда потиче неразликовање ш и с? Да је Ћирило преводио Стари завет с оригинала, рецимо Псалтир, он би можда и правио разлику, али све је превођено с грчког, а Грци уопште немају гласа ни знака ,за ш. Зато је код вдх ХАТАМАЕ и од њих и код нае сатана. У народу има и реч шејтан за исти појам. У том облику добили смо ту реч не више од Грка односно преко њих него од Турака, а ови од Арапа. Зато се ту и задржало изворно ш. Тако ми у нашем данашњем слову ш имамо видљиви знак који нас непосредно. везује за древни Исток. Тиме је једним потезом за свагда решен проблем за све оне који пишу ћирилицом. Да видимо како је с латиницом. Пошто се, сем врло ретких изузетака, у латиничке абецеде по правилу не уносе нова слова то се за обележавање погребних гласова прибегава разним начинима. Тако у мађарском правопису просто 5 значи ш. Или се додаје какав дијакритички знак: 5, § (у есперанту) и § (у румунском и турском). Или се пишу два знака: 52 (у пољском), зћ (у енглеском), $ј (у шведском), хс (у талијанском: ГазсЈзИ = фашисти), сћ (у француском). Или се узимају три знака као у немачком зсћ. Ако бисмо ишли дубоко у историју нашли бисмо да и словенско ш и грчко 2 потичу из истог извора. Јер и грчко Б, од којега је постало и латинско 5, није ништа друго него споменути семитски знак за ш. Има и један други знак у глагољици за који се налази адекватна замена, али само у српској ћирилици. То је знак за глас ђ. У сачуваним глагољским споменицима он се јавља само у туђим речима, махом грчког порекла, као што је јеванђелије. За нас је, међутим, глас ђ био сасвим обичан, јер се није ограничавао само на туђе речи. На пример према српском облику грађанин (тако већ у повељи бана Кулина 1189 г.) споји нешто рааије забележени старословенски гражданин. Да ли је такав однос владао и на почетку словенске писмености? Је ли могућно да је засебни знак за глагољско ђ био ограничен само на туђе речи? То би значило као када бисмо ми нашој