Просветни гласник

Духовни лик Богдана Поповића 77 '■ ■у:- ■ I вог његовог доба, француског XVIII века, на једној широкој научној основи, са дубоким улажењем у рашчлањавање и тумачење духовног менталитета француског човека и француске жене на судобоносној прекретници између старог, дотрајалог и изанђалог феудално-аристократског режима и новог политичког, социјалног и економског покрета који је имао да замени феудализам. Можда ни једна Поповићева студија није тако погрешно схваћена и нетачно интерпретирана као ова. Извесни критичари покушали су — произвољно коментаришући Поповићеву концепцију психологије скоројевића — да га обележе као реакционара. Међутим, ако се проблем свестраније расмотри и дубље сагледа, доћи ће се до закључка да ова тврђења нису резултат објективног проучавања ствари. Говорећи о моралној атмосфери која је владала у Француској у доба првог приказивања Фигарове женидбе, Богдан Поповић истиче да је тадашњем француском друштву комад изгледао — „безопасан". Но,, ствари су стајале сасвим друкчије: „Безопасан!" не, безопасан заиста није био, ту је историја да то посведочи. Али се безопасан учинио оном високом друштву XVIII века у распаду, скептичном, ироничном, киничном, које се играло и титрало с вером, с начелима, са збиљом; — безопасан се учинио старом „персифлатору" и „иронисту" Морпау, и владикама и кардиналима, чијем се свештеничком екептицизму онога доба није такође учинио нимало] зазоран комад који се цео креће око тако званог „права прве ноћи"! Неверица и досада владају; и све што може да заголица бл?зиране непце, добро је дошло... Шта је, у ствари, претстављао Бомаршеов комад за тадашње француско друштво? Да ли само једну успелу комедију или још нешто много више? „Б^чаршеов је комад реквизиторија 1п ге§и1а, најпотпунија у сажетом обљику која нам је остала — како тачно зна само историча. ' — против Старе управе. Партер и галерије, и многе ложе, слушале су је напрегнуто, са симпатијом, с ватром, с одушевљењем; све класе, честити људи који су овој век провели радећи за добро другога и земље, а којима су то власници враћали презирањем или охолим увредама; пиеци по чцјим леђима су, као по Волтеровим и Бомаршеовим, често »грале бат.иие по наредби незадо^вољних племића; напредни људа који су желели