Просветни гласник

100

Просветни гласник

Мнбжину израза можемо тамо наћи и ттосрбити их, па тако обогатити дгнаигњи језик у изражајности духовној. Али и многе друге особине тога језика можемо прилагодити данашњем језику, јер се закржљали остаци још налазе у њему. И у старом словеноком и у заоставштини његовој, у данашњем језику, са „само" изражава се радња коју почини неко на самом себи или нека одлика која припада самом носиоцу. И ми данас велимо: саможив, самоник, самохран, самоздан, самосталан, самотворан, самоук. Али ако би се рекло самострашљив за онога који самога себе страши, или самолеп за онога који мисли о себи да је леп, или самоугледан за онога који о себи држи да је угледан, не знам како би се то примило;. А такве речи ипак улазе и саме по себи. У Вукову речнику нема самоубиства, самопомоћи, саморадње, али нужда закон мења и те кованице нам омогућују да изразимо тачније извесне појмове једном речи место да их описујемо. Правила како се кују речи у језику даје сам језик по кованим речима које су већ у употреби. У Вукову речнику се налази обиље ових примера, али у старословенском језику тога је било много више. Зато су се и могли у старом језику нашем боље изразити танани прелази у појмовима, фине разлике х и поступности у изразима. За Бога се и данас вели да је свемоћан, свезнајући, али за Бога треба рећи и да је свеблаг, сведобар, шејак, свемио, свеевет, свемилостив. Тим се заиста обухватају натчовечанеке особине Божје. Ми кажемо за све, на пр. добар, али и по духу нашега језика и по заоставштини ,из старога језика ми можемо рећи и: сведобар, предобар, веледобар, многодобар, подобар, малодобар, недобар, па тиме означавамо низ прелива и прелаза у изразу. Кад је неко такав сам по себи описујемо то својство, иако је сасвим у духу народнога језика да се каже своједобар, као и за онога који мисли о себи да је добар да се каже самодобар. У нас се може рећи самовољан, саможив итд. па не знам зашто се не би могло рећи и уз друге придеве овако и тиме изразити особина самога лица о коме се говори? У изражајности се осећа та потреба, па су већ такве ковавице добиле право грађанства у нашем језику као што су: самопоуздање, самоубиство, саморадња, самовлашће, самопомоћ. Овим ое често једном оечи означује и имеаица за поврагае глаголе.