Просветни гласник

Божић у старом Београду

183

Још пре зоре полажајнкк би пожурио да га неко не предухитри, и прво би пред капијом опалио из пиштоља да објави укућанима да долази, затим би ушао у кућу са поздравом^.Христос се роди!", а домаћин и остали би му одговорили: „Ваистину се роди!" Пошто би се пољубио са присутнима, полажајник би пришао огњишту на коме је морала бити већ припремљена велика ватра на остацима синоћњег бадњака. Старало се нарочито да, кад полажајник дође, буде што више жара. Полажајник би затим, граном скресаном са бадњака, кој^е нарочито одвајала за њега, почео да џара ватру говорећи: „Колико варнида толико парица, колико жара толико здравља, среће..." И пуним шакама бацао би жито на ватру, тако исто бацао би мало жита и на трпезу и по угловима одаје где је трпеза. Полажајника би затим добро почастили и пред полазак добијао би од домаћина какву крупнију пару, а од домаћице колач и пешкир или пар чарапа. « Пре подне старији мушки чланови ишли би у цркву на свечану службу Божју и доносили нафсру онима укућанима који * тамо нису били. Првога дана пре подне долазила би само најближа родбина да честита празник. У подне је био главни ручак, на који је позиван и полажајник. Кад бИ се окупили око стола, прво би домаћин запалио свећу, помолио се Богу и отпевао, праћен од осталих, тропар Божићу „Рождество #твоје Христе Боже наш..затим би сели за трпезу. Од главних јела била је прво „чесница'', пита са медом, у коју се стављала „пара". Домаћин би чесницу исекао на онолико делова колико и;;а укућана заједно са послугом, рачунајући ту још и по једно парче намењено ,,кући", „радњи", намернику и полажајнику. Свако би узео своје парче чеснице и гледао прво да ли је „пара" у његовом делу. За оног ко би је нашао сматрало се да ће у току наредне године имати много среће и напретка у своме послу, и сви би му на томе честитали. Ако би пару нашла удавача, снатрало би се да ће се скоро удати. У неким домовима у Београду чеСница се није правила на Божић већ уместо ње на Нову годину пита са месом и онда се звала „Василица", јер је то дан св. Василија. То су обично чиниле породице које су старином са југа.