Просветно-црквена Добротворка Драгиња Ст. Петровић

је народни посланик, он је украс и дика народне скупштине, управо срце њено које је било најчистијим и најискренијим осећањем за добро народно. Велика се празнина осетила, и осећа се и данас, што због болести своје није могао учествовати при грађењу Устава од 1921, чему би он тако много допринео својим правничким знањем, познавањем народнога живота н политичких прилика, као што је то учинио и при грађењу Устава од 1888. и 1901. годике.

Био је у четири маха министар: 1892—1893 министар унутрашњих дела, 1908 —1909. министар правде, а по ослобођењу и уједињењу први министар трговине 1918—19:9. и по други пут 1920. године, оба пута кратко време. Као министар одликовао се увек понеким крупним, опште корисним народним делом. Тако је 1909. године, на његов предлог, амнестовало неколико хиљада политичких ериваца, а за време последња два министровања он успева да задобије амнестију Осуђених по злогласној солунској афери и да се вотује неколико десетина милијуна динара за ратну сирочад по окрузима.

Па ипак, њему нису годила министарска звања, као ни висока одликовања, која је имао, а никад није носио; он је највише волео опозицију, али опозицију, која је народу доносила стварне користи, ударајући свом жестином на несабесност и корупцију у администрацији, не штедећи ни самих врхова њених. А 1913, године, када се наша влада колебала да већи део Маћедоније уступи Бугарима, он је својим језгровитим и пуним одушевљења чланцима у Српској састави умео тако одушевити војску и народ, да нам је то одушевљење на. победничкој Брегалници за увек спојило Маћедонију са Србијом.

Имајући пред очима само општу народну корист и политички морал а никако своју личну или партијску корист, он није могао имати велику партијску војску из које су се доста њих и политички саблажњавали.

Трећи одсек његова живота, испуњен родитељским несрећама, политичким разочарењима и дугом његовом болешћу, траје од 1915. год. па до смрти му. Видећи неизбежну катастрофу државну 1915. год. он с још неколицином посланика и пријатеља из своје странке одлучује да остане у народу и да с њим подели све несреће и невоље. И оних, заиста, дели и подноси с највећим стоицизмом.

Док су му драги син Воја, већ пред свршетком студија економско-финансијских наука у Минхену, и зет Драгиша Васић

ООдОХОоХОСХОох0оход | — 13 — ООЖОСХОСХООХООКСОКОо