Просветно-црквена Добротворка Драгиња Ст. Петровић

управља светом, народима и појединцима, па до црквеног, спољњег култа, богослужења и домаћих, црквом освештаних обичаја — са свим тим је она тако упозната, срођена, да у зрелим годинама није имала шта ново да прима. Религија, коју по својој природи женске најлакше приме и негују, јер имају развијеније осећаје, срце, имала је прво место у души Драгињиној. Светле успомене из детињства: радосно прослављање крснога имена у дому родитељском, бадњаци и мирбожења о Божићу, лепи обичаји о Ускрсу и о свима свечаницима преко године — давале су духовне хране целога века нашој добротворци. У своме дому, са својим другом Станојлом, испуњавала је марљиво све захтеве вере наше: пост са исповешћу и причешћем и ревносно одржавање о празницима, нарочито о крсном имену Светом Николи, свих правила и обичаја наших.

На њену још младу женску душу, изгледа, најсилнији је утисак учинила једна посета манастира Љубостиње, задужбине Царице Милице, код Трстеника. О утисцима са те посете врло је често Драгиња, доцније, са усхићењем причала својим посетиоцима и пријатељима. Било је то док је још Станојло био окружни начелник у Чачку и као старешина народни, наравно, оде о Преображењу (6. августа) на сабор у Љубостињу. Са њиме је била и Драгиња, која је из народних песама и од старих слушала и знала о саборима, о манастирима, о гусларима народним, али изгледа, није никада лично имала прилику да посматра такву народно — црквену светковину. При том и сам романтичан положај Љузостиње, па предање о Милици и Лазару, чија је љубав и засновала ову лепу задужбину — све је то укупно и несумњиво будило најсветије осећаје код Драгиње.

Наши су сабори уопште речити за свакога ко жели да упозна народ и сеоски живот. Из свих околних села а у та стара времена још и из најудаљенијих крајева стиче

ОСУОСХОСХОСХОС Ооо – 36 ОСХОСХОСХОСХОСКОСКОО