Пројекат општег казненог законика за Краљевину Норвешку : мотиви израђени од Комисије, постављене Краљевском одлуком од 14 новембра 1885 год. по жељи Министарства правде немачког царства

117

ног законског прописа. Оно, што овде понајвеће тешкоће чини, то је пре свега постојећа несигурност и неслагање у погледу правног одговора на питање, да ли постоји душевна болест, и питања о бићу и циљу казне; уз ово долази још и утицај, који се постизава разним регулисањем казна и заштитних. мера наспрам опасних душевних болести, у погледу практичких последица у једном или другом питању. С једне стране видимо да се најревносније одржава казнено-правна неурачунљивост свију душевно болесних лица, за то што казна претпоставља моралну кривицу, која би се овде могла узети да не стоји, док се то с друге стране исто тако ревносно оспорава, за то, што би казнени пропис ипак могао утицати на многе душевне болеснике и тако би казна и овде могла послужити заштити друштва. Или се с друге стране тврди, да је душевном болеснику, и ако он није лишен свију моралних појмова, ипак пре место у болници неже ли у казненом заводу, пошто би прва могла одстранити узроке злочина, а друга није за то способна, на шта присталице казне одговарају, да није искључено лечење за време казне и да ова услед болести није излишна, пошто никако не стоји да је душевна болест узрок свима злочинима каквог душевно болесног човека. Уз то долази још и то, да то зависи од разлике у уређењима и од врсте злочинога делања, да ли ће друштво бити боље заштићено тиме, што ће се с дотичним поступити као с урачунљивим или као с неурачунљивим. Ако он, у првом случају, буде после неколико година опет пуштен у слободу, онда је то очевидно мање сигурно, него кад би он, као човек, који је опасно душевно болестан, био затворен све дотле, док или не умре или не престане бити опасан. Напротив, ако он, као урачунљиви злочинац, може бити кажњен смрћу, онда је ово очевидно још сигурније него кад би био доживотно затворен као опасан лудак. Ако се он опет, кад би се нашло да је неурачунљив, не би могао као опште опасан учинити нешкодљивим, то би се свакако нешто добило с каквом казном, услед које би се друштво за неко време ослободило његовог присуства.

По нашем садашњем закону, као што је познато, ослобођавају се од казне они, који су безумни или луди или ума, лишени услед болести или старачке изнемоглости. У овоме се он слаже са многим другим старијим законима, у којима,