Пројекат општег казненог законика за Краљевину Норвешку : мотиви израђени од Комисије, постављене Краљевском одлуком од 14 новембра 1885 год. по жељи Министарства правде немачког царства

53.

казна била искључена из употребе једним царским указом, она је новим казненим законом од 1889 годане, и то за убиство, поново уведена. У осталом из ранијег доба имамо један пример за пововно увођење смртне казне после њеног укидања, а то је Аустрија; овде је смртну казну укинуо Јосиф 1787, али је одма после малог броја година поново увео и доцније задржао, а њено одржање предложено је и у пројекту од 1891 године за нов казнени закон за Аустрију. Из новина се види да је овај пројект пред Божић 1894 године био пред Аустриском скупштином на расправи и да је том приликом одбачен један предлог за укидање смртне казне. И у Немачкој смрта се казна до сада задржала, премда се њено увођење у Немачку казнени закон од 1870 има приписати само моћном захтеву Бизмарковом (види ближе у наведеном делу Листовом стр. 12—18) и премда њено поновно увођење код више Не. мачких држава, где је пређе била укинута, није показало никаквога значаја (Саксонска, Олденбург, Насава, Бремен, Анхаит—Десава). И у већини сједињених северо америчких држава задржана је смртна казна. У Шведској бавио се Рајхстаг у години 1898 с предлогом за укидање смртне казне. Међутим већина „Паско -а“ нашла је да није наступило право време за њено укидање (види лодатак протоколима Рајхстага 1898, одлуке Гаслизко-а 66) као што је познато смртна казна је и у Шведској задржана. Али већ из тога, што је она, да се поново вратимо на поменуте статистичке податке, у већини држава и то баш у највећим културним земљама, с јединим изузетком Италије, задржана у законима или законским пројектима из најновијега времена, мора се видети једна опомена, да се само с предосторожношњћу имају изводити закључци из статистичких података, због чега се ја нисам нашао ни побуђен да се с њима дуже бавим нежели што сам учинио.

Ако се према томе има рећи, да је расположење у опште у велико код културних народа за смртну казну, то се више или мање може свести на гледиште да је смртна казна потребна бар као акт нужне одбране. И ово гледиште по моме мишљењу мора се у оцену узети. Друштво има дужност да пре свега заштити живот својих грађана. Али кад се ствар тиче људи, чији је цео живот претња животу њихових олижњих, пошто они тако рећи живе од убиства и пљачке, то би