Пројекат општег казненог законика за Краљевину Норвешку : мотиви израђени од Комисије, постављене Краљевском одлуком од 14 новембра 1885 год. по жељи Министарства правде немачког царства

су се гласови противу тога, и ово ново схватање однело је готово потпуну победу при изради новога холандског закона, пошто је по њему казна лишења слободе по правилу тежак затвор, који се може досудити од једнога дана до 15 изузетно 20 год. или доживотно. Поред тога закону је прописан још „Несћфел 8“ од једнога дана до једне године. Тежак затвор повлачи са собом и обвезу да се морају радити послови, који се нареде; он се за време првих 5 година издршава у ћелијама. „Несћбел15“ Такође је скопчан с дужношћу за рад, али осуђени на ову казну може сам посао да бира и сав принос од тога да за. себе задржи. Казна се само по жељи издржава у појединачном затвору. Она се примењује на место новчане казне, коју осуђени не може да плати, код полицијских иступа и како кад, према околностима код деликта учињених из нехата. За све друге деликте, без обзира на врсту преступа, досуђује се тешки затвор. Политички кривци, дуеланти и њима подобни, у толико подлеже истоме поступању као и лопови, разбојници, варалпце ит, д.

У овоме погледу холандски закон елаже се са нашим садашњим законом, по коме се такође на мање деликте примењује један ткив. Спзбофа ћопезђа (обичан затвор) — с тим само изузетком, који се оснива на закону о одговорности да се казнени рад без изузетка примењује на све веће преступе. Ипак у томе постоји разлика, што холандски тешки затвор у опште не мора бити скопчан с последицама за част и правни положај дотичне особе, као наша осудна на затвор с радом. У толико је онај закон целисходнији, али и поред тога свакојако изгледа да се њиме и сувише мало води рачуна · о разним погодбама злочина. Разним другим законима води се у много већем обиму рачуна о томе, да има деликата који сами собом не потичу из смерова прљавих или управљених противу друштва. Држава, која у противности са дотичним индивидуама ова дела сматра за штетна, природно је да се од њих мора бранити, а то може чинити само тиме што за ' њих казне прописује, али није право и само може одвести моралној забуни, кад се у оваквим случајевима примењују исте врсте казви као и код обичних злочина. На основу оваквих посматрања Данска је међ своје казне унела државни

- 50 Види расправе код „Те Сопстез РепЊепшајге тпбегп. де ЗЕоскћола,

1878 1 с. 138 п 551 и Штоосу „Оспови швајцарског кривичног права“ 1892 1 с. 314.