Радничке новине

м/ 1 ' ^ лр****'} ^ БРОЈ189. 0 НИШ, УТОРАК 11. )

ШИНЕ.

Рукописи се неврпћају Број 5 пара

Излазе салкп дан

УРЕДНИШТВО н АДМИНИСТРАЦИЈА С.АТАЗа СЕ У ШТАМИАУИЈИ „ГУТЕНБЕР Г*

ОРГАН СРПСКЕ СОЦИЈАЛНЕ ДЕМОКРАТИЈЕ

Суђеио ми је оио у шта никада не бих поверовао: суђено ми је да пишем некролог Димитрију Туцовићу! Никада као партијски новинар ннсам имао жалоснију дужност од ове, и пикала је ни у будуће нећу имати. Без икакве афектације: волео бих много више да Димитрије Туцовић пише некролог мени но ја њему, као год што сам искрено уверен да би спаки одушевљени члан нашега покрета у Србијн много пре волео да Туцовић чита некролог о њему него он о Туцовићу... Наша Партија, тако млада а већ тако несрећна, имала је великих губитака: већега од овога ипак није имала нити ће имати. Да поменем само два, Радован Драговић био је снажан ум; доктор Михаило Илић био је савршена племеннтост. Губигак Димитрија Туцовића износи колико оба ова укупно... Јуче је на овоме месту речено та је једна граната разорила једну чјалну главу. То није претерано; Јије великодушан комплименат ’ се обично чини смрти, нарсчизј овако трагичној смрти. Не! ,г. једна истина коју је морао осеI сваки који би дошао у додир јвом ретком личношћу; и мени Је, посматрајући Туцовића, толико пута било жао што он није, случајем рођења, бачен у неку много већу социјалистичку партију него што је српска, партију која би више одговарала његовим колосалним способностима, и у неку развијенију, културнију друштвену средину, у којој се права вредност и истинска величпна одмах осети и достојно оцени, чак и од стране противника. Па ипак, геније не губи право да буде геније зато што је мали посгаменат на коме је стајао; а величина једног човека не смањује се зато што за њега још није дознала гомнла филистара и кафанских политичара.... Туцовићев живот Туцовић се родио у Ужицу, 1880 године: престао дакле да живи, то ће рећи да ради — јер ии код једног познатог ми човека та два појма: живот и рад, нису били толико синоними,нису сетолико поклапали кпо год њега — престао да ради у тридесет петој години! Породица у којој се он родио то је стара поповска династија Туцовића. Па ипак, мало је старинских људи који би као његов отац, поп Јеврем, показивали толико толеранције, па чак и разумевања за једну тако нову и за старо доба чудну ствар као шго је то социјализам. С друге стран?, занимљиво је и пријатно било гледати како се код Димитрија, који се више него ико од нас успео отрести не само идеологије и традиција него и психологије данашњега друштва, како се код њега очувало у свој интензив1 ностн и, тако да речем, кристалној патријархалној чистоти осећање породичне нежности и љубави. И своодносима према породици, који

су до последњег момента његова живота остали тако топли и тако дирљиви, добри наш Димитрије, који је био најауторитативиији представник новога социјалисшчког света, показивао је баш својим личним примером колпко је глупа и лажна она фама коју наши противницн проносе о социјалнсгпма као тобижњим разорачима кућњег огњишта и пороличне заједнице... Његова каријера била јс проста: пошто је свршио основиу школу и шест разреда гимназије у Ужицу, он је матурирао у Београду, свршио за тим права, — и сзе своје време и снагу посветио нашој Партији, нашгм покрету, не пробавивши ни дана у државној служби или па ма ком било другом послу. Двапута је свега учинно паузу у свом неуморноме и непрекидноме партнјскоме раду. Први пут кадаје, жудан сазнања, отишао, у јесен 1907, у Берлин да прошири и обогати своју студију економскмх паука и да изучава на извору мустру модернога соцнјалпстичког порета. Ааи се ту ,бавио свега неколико меседи: незгодне прилике у Партији, којој је тешко падао сваки тренутак његовог осуства, утицале су на њега тако да је прекпнуо своје бављење у Берлину, и ако с тешким срцем, п ако свестан да напушта најлепшу прилику за своје личпо /савршавање и једну високо развијену културну средииу у којој је имао толико лепих момепата. Други пут нас је напустио кад су га одвукли у рат. То је било пре две године, и од тада, може се рећи, овај вечитп противнмк рата постао је вечитп ратник. Докле год је трајао турски и бугарски и овај досадашњи рат, Туцовић је, као резервни потпоручник, био на свима најопаснијим позицијама, учествовао у свима најжешћим окршајима, подносио глад и надчовечанске напоре у свнма најтежим маршевима, барабар са својим војницима, који су га обожазали због његове доброте, његове човечности, његове готовости да подели и најгору судбу са њима и његове рсшености да сузбија, бар докле му рука може да допре, неправде, насиља п ужасе које рат сеје око себе иа сваком кораку... И док су пагриоти прве класе и у турском и у бугарском и у овом аустријском рату остајали по редакцијама да отуда бацају бомбе на душмане Српсгва, или по топлим канцеларијама и иресбироима да помоћу лажних телеграма воде борбу са непријатељем; и док су патрноти друге класе, који нису били те среће да се ћушну у позадину, употребљавали све могућне маневре да * половину рата проведу у миру н својих кућа. дотле је друг Гуцо — и ако је имао много вишс гућности да се сакрије и сачј остао на положајима на које ј нут грубом руком милитари" стао не тражећи ни једнога осуства за време сва ова три остао као човек од части и д<. јанства, остао и ако је морас

подноси не спмо физичке напоре и муке, које оссћа свакн борац, него и још ужасније душевне болове, који растржу једног социјалдемократа кад гледа ово безумно и људождерско клање невиних и напаћених народа и кад чак и сам мора у томе да учествује! Једна граната учинила је крај овим душевним патњама.... Туцовић у младости Није то младост као шго се обично замишља и као што обично протиче: пуна весеља, смеја, безбрижности, таншула и љубавних писама. То је била младост пуна рада и размишљања. И није тај рад био афектација, амбиција да се разликује од околине, жудња да се има на списку што вмше прочитаних књига да би се после кајало што прође време „у лудо“ и да би се у доцнпјим годинама грабила уживања која су пропуштена у млађим —, него је то било рано буђење једног великога духа жудног сазнања и способног за плодан рад, почетак једне снажне теоријске и прлктичке* активносги која се више никако није прекидала, помаљање једног великог човска још у првим годпнама младости. Ваљда у петом разреду гимназије он је већ стално читао и стално пратио научни часопис Социјалне Демократие, ОЈе Иеие 2ећ, којн уређује Марксов и Енгелсов наследник Кауцки, и чији је сарадник доцније и сам Туцовић постао. И док смо сви мн у тим годинама у најбољу руку социјалистички само осећали, дотле је Туцовић у тим годинама већ озбиљно марксистикки мислио. Његови писмени састави у ужичкој гимназијској дружини превазилазили су далеко уобичајене ђачке теме; а још ми је у најживљем сећању једна седница студентског социјалистичког клуба у негдашњој кафани Цариград (сада Народна Скупштина, у Косовској улнци) када нам је Туцовић, гада тек свршени матурант, држао предавање о Историјском материјализму и Хеглвој дијалектици, са толиким разумевањем да га нико од нас ни сада не би могао лепше и убедљивије развијати. Уопште, он је кроз читав један низ година био центар, душа и вођ социјалистичког студентског клуба, чак и онда када је спадао међу најмлађе студенте. А то је за оно време значнло много, врло много. У доба старе реакције, када није било допуштаио формирање крајње демократских а још мање социјалистичких партија, клуб социјалиста студената чије био само једна уска просветнаор-чод-" 1 ј а и а рена за теоријску дитада је то била једна важна а организација, једна одкон.их тачака за опозиционе -ако у студентским крул ван њих. И није онда Туцовић играо, још у , највиднију улогу не 'итима социјалистима Великој Школи, а

иреко ње и у практичним иолнтпчким борбама ове земље. У борби прогив Сената од 1902 и прогив његовпх бедних покушаја да даде легалну форму обреновићевском насиљу, Туцопнћ се исгакао међу првима; 1903 он је својнм чувеннм говорима против ровења руског царизма по Балклну придобијао студенте, то ће рећи ондашње јавно мњење, за једну правилну и здраву балканску политику; а у историјској марговској демонстрацији од 1903, демонстрацији која је била пајјачи удар за стари режим и његова моралпа смрт, он је играо највиднију улогу и, са покојним /Бубом Јовановићем, проживео, као емигрант, све до 29 маја, најтеже дане беде, глади и искушења.... Па и после Двадесет Деветога Маја његов утицај међу сгудептима био је највећи: потсећам само на велики студентски штрајк 1904 који је он водио и завршио. Уопште, сумњам да је историја старе Велике Школе запамтила студента који је међу својим друговима, рачунајући чак и противнике. нмао голики огпоман ауторитет и чија би се реч слушала са више пажње и примала са више вере ... Туцовић као новинар и публицист И ако је већ и ово много, за Туцовића је ипак све то било само почетак. Није тежиште његова рада било на Великој Школи, него у радничком покрету. Није он свој живот наменио студентима, него пролетерима. Хучну акцију на универзитетској аули и на београдским улицама он је брзо прекинуо па је пренео унутра, у нашу Партију, у наше синдикате, у раднички покре г. Још кад је свршио матуру, за време старога режима, док се наш социјалистички покрет налазио у оном ембриону којп је носио назив Београдско Радничко Друштво, Туцовић је, п ако полнтички полетарац, имао много зрелије и здравије погледе на раднички покрет у Србији и на његове задатке него многи други нотабилитети који су тада вршљали по нашем младом покрету и који су га гурали на опасну и клизаву стазу опортунизма. Још тада се он, у друштву са Радованом Драговићем, упињао, живим учешћем у седницама и дискусијама на предавањима, да се просветној акцији међу пролетерима даде изразита марксистичка тенденција и да се ондашњем радничком покрсту, место једног млитавог хуманистичког и просветитељског карактера, даде оштро, борбено, класно обележје. А у Радничким Новинама првих година, које је носио на својим леђима и у чијој је редакцији писао толико иута гладан и прозебао, он је гледао, и успевао, да у Србију пресади идеју модернога социјализма и да, поред нужне кооперације са пезадовољним елементима, очува ипак јасну демаркациону линију између једног класног, вечито опозиционога покрета као што је пролетерски, иједног чисто политичк