Радничке новине

БРОЈ 219.

НИШ, ПЕТАК 12. ДЕЦЕМБРА 1914. ГОДИНЕ.

ГОД. XIV.

Рукописи се невра^ају Број 5 пара

Пзлазе сваки дан

УРЕДНИШТВО и АДМИНИСТРАЦИЈА ПАЛЛЗИ СЕ У ШТАУПАРИЈИ „ГУТЕНБЕРГ"

ОРГАН СРПСКЕ СОЦИЈАЛНЕ ДЕМОКРАТИЈЕ

БОРБН РИ СД или БОРБА КАПЦАЛИСТИЧда ИНТЕРЕСД?

[У овим данима, када се шовинисти свију земаља упињу да распире мржњу међу народима па да ту мржњу експлоатишу после у своју корист, згодно је изнети мисли нашег непрежаљенога ТуцовиНа које је он, поводом питања о такозваној германској најезди, развијао у Борби још почетком 1910 године : 1 књига, 5 број од 1 марта, у чланку под насловом „Германска опасност и .] Да ли сукоби између народа потичу из разлика које леже у раси или не? Да ли узроци завојевачкој политици, од које страдају у првом реду пролетаријат и слаби народи, делају као резултат расинских особина народа или нарочитих исшориско-привредних прилика? Објашњавају ли се политичке тежње етнографијом или економијом? У овом специјалном случају присталице теорије раса, теорије нарочите и германске“ опасности, имале би да даду одговор на питање: Зашто баш германСка раса, којој се данас хоће да припише највећа насртљивост и незајажљивост, господари најмањим бројем туђих земаља и има најмање колонија? Када су остали народи, који представљају данас велике силе као. што су Енглеска, Француска и Русија, освајали један по један део света, немачки је народ, раздробљен и потиштен, прокламовао преко своје класичне литературе и философије „слободу и једнакост свега што људски лик носи“. А један Шилер и Гете, Фихте и Кант извесно су толико достојни представници германске расе колико и Виљем II! И много доцније, после рата 1871 и уједињења Немачке, највећи немачки дипломат Бизмарк изјављивао је да је Немачка „сатурирана", сита, што значи да је у погледу своје територијалне својине и сфере политичке моћи постигла оно што јој је потребно. * 1 Бизмарк је могао учинити ову изјаву из дипломатских обзира, плашећи се тако опасне коалиције Француске, Аустрије и Русије, са којом би Немачка опет допала положаја за време седмогодишње војне и изгубила тековине 1864 и 1871. 2 Да је Бизмарк имао те бриге, показује стварање Тројног Савеза, протежирање Аустро-Угарске у њеном продирању на Балкан и закључење уговора за узајамно осигурање са Русијом. Али овај низ Бизмаркових дипломатских потеза утврђује баш да је највећа политичка глава германске расе пре неколико десетина година сматрала да политичкн циљеви Немачке не прелазе границе Европе и да се могу измирити са њеним садашњим географским положајем. Бизмарк је знатним делом и пао због тога што се није ш и „9 Г ' ^ аи * КоћгћасА, Оеи(5сН1ап<1 ип(ег <1еп «с11уОЈкегп. 8. 11. 1 Исти писац, страна 33 и даље.

могао прилагодити гледишту да Немачка мора постати светска сила и да мора водити светску политику. Тако је велики национални идеал немачког народа из прве половине XIX века постао и сувише узпк при крају века, а Бнзмаркову идеју о „сатурираности” Немачке почели су одбацивати као лудорију највећи његови обожаваоци. Један од тих, најтрезвенији писац немачке буржоазије о овим питањима, вели: „У сва ком случају чиста је глупаст говорити у апсолутном смислу, као у доба Бизмарково, да је немачки народ засићен или да се може заситити у својим европским границама“... Та мисао о нашој засићености, вели даље Рорбах, „ мора из основа ишчезнути и начинити места трезвеној одлучности на борбу, најјасниЈОЈ и најпо зитивнијој вољи за националном моћи: одлучности и вољи које потичу из сазнања да наш положпј није сјајан, већ да се налазимо у кризи којп је до највеће мере опасна, која изискује све наше моћи и којп одлучуЈе о нашој будућности у светској историји за векове, ако не и за увек “. 1 Шта је узрок што нациоиално уједињење, за којим су вековима тежиле толике генерације као за највишим циљем немачког народа, није више у стању да задовољи „герман ску расу“? Зашто данашње владајуће класе немачког народа осећају „кризу“ које се грозе, и после остварења опеваног и увенчаног националног ослобођења и уједињења? Што се тип германске расе почиње гледати у Дернбургу и Виљему II, а не у представницима народа из борби за ослобођење и уједињење? Свакако интересантно питање! Писац Рорбах заснива своје гледиште на прираштају становнишгва. Немачка је имала 1816 24'8 милиона, 1845 34'4, 1875 427, 1895 52 3, 1908 63'3. Према досадашњем прираштају Немачка ће имати 1825 80 милиона становника, а тада ће морати увозити храну са стране не за шесгину, као данас, већ половину свога становништва. „ Чиме ћемо платити овај хлсб?“ пита се Рорбах. „Ко купује из иностранства, мора за то дати нешто своје, новац илн еспап — ми немамо никаквог природног производа толико да би њиме покрили вредност увезеног хлеба Једно средство да се исхранимо, да купимо храну за све оне за које у Немачкој не успева јесте у томе да увозимо оне снро- 1 вине са стране, да их прерађујемо, оплемењавамо, да устручавамо вредност производа које из њих стварамо према вредности материјала, и да нам тада овај вишак вредности 1 Исти писац, стр. 26.

који је наш рад дао првобитној грађи плаћају други народи којима су аши производи погребни. Друго је средство ово: да ми сувишак наше 1 'родуктивпе имовине ма у ком облику уложимо на страни да за нас ј зди и да принос од ње уносимо у земљу у новцу или новчаној вредиости као један трибут народа Лли да ми тада живимо од иностранства, не може се опорећи пичим, никаквпм протестима ни опоменама, никаквим декламацијама ни аикетама. 800.000 људи је годишњи I рираштај нашег становништва. Никакво оштроумље и напрезање не може дати храну за 800.000 са земљишта Немачке. Сваком годином расте број оних који морају да једу хлеб, купљен са стране, скоро за по један милион.... Кад је тако, онда сва питања спољашње политике долазе за Немачку под глвдиште стварања и одржања иностраних области за прођу еспапа, а то значи у првол реду у прекоморским земљама .“ За Рорбаха, као и за све владе капиталистичких држава, „одлучност на борбу" и „воља за националном :, оћи“, као услови за завојевање туђих земаља и народа, потребни су као што је народу потребан хлеб! Али ово правдање колонијалне политике, ма како било вешто, стоји у оштром сукобу са голим факгима привредног живота. Потребу увоза хране нема данас само Немачка већ све индустриске државе. Правило је које важи за све земље: да подизање индустрије иеминовно води основној промени трговинског биланса; увоз почиње премашати извоз, и то тако да се све више увози храна а извозе фабрикати. Са тога гледишта цео капигалистички свет, а не само Немачка, налази се данас у ,,кризи која је у највећој мери опасна 1 ', јер све индустриске земље морају да увозе из туђих земаља све већу количину производа за исхрану свога фабричког варошког света, оног дела становништва које најбрже расте и бројно и по количини потреба. То вреди за све индустриске земље, имале колонија или немале. Најјача колонијална земља, Енглеска, храни своје становништво храном из Североамернчких Сједнњених Држава а не из својих колонија. Према томе, утицај рашћења становништва, и при данашњем привредном систему, на привредни живот упућује на потребу све веће привредне узајамности, све живљег н слободнијег саобрлћаја између земаља и континената. Политика капиталистичких влада, коју у Немачкој тлко енергично заступа горњи писац, не само да не одговара потребама привредног живота, већ је највећа.хупротност према тенденцији његовс/ мазвитка и опасност по природно^ -ћење све веће узајамности игђ" у народа и народа, земље и зем Јер, ако Немачка мора имати сф; житницу под својом влашћу, |т исто вреди и за остале земље с 'коб који отуда потиче

не даде се решити оружЈем. У толико горе по режим који другог пута нема !

НА БРЗУ РУКУ

Сезона честитака Извештаји Прес-бироа кипте ових дана честшткама које са свих страна стижу срећној, пресрећној Србији. Рекао би човек да никад Србија, откако за себе зна, није пливала у толикој радости и задовољству. А док министри и разни команданти примају сваког сата честитке и одговарају на честитке, дотле се цела Србија убрађује у једну огромну црну шамију, и само што с времена на време понеки изнемогли јецај уцвељене мајке, сестре, жене, оца и детета узнемири ову страшну тишину, која тако потсећа на тишину око самртниковог одра, и увери нас да Србија још ниуе сасвим претворена у гробље...

Народ, орган широких бугарских социјалиста, доноси у броју од среде под насловом: Мало дипломатије, овај чланак: Пре кратког времена штампа је саопштила једап чланак бившег румунског министра Таке Јонеску, штампан у „Ба Коиташе“. У њему Таке Јонеску полемише с грофом Андрашијем и Јизмеђу осталог, вели : „Маја 1913 граф Берхтолд је дао налог аустроугарском посланику у Букурешту да саопшти румунској влади којој се беху обратиле Србија и Грчка, очекујући евентуално напад од стране Бугарске — да ће Аустрија бранити Бугарску с оружјем у руци“. Тиме се даваше на знање Румунији да ће је напасти Аустрија, ма да јој је савезница, ако се она успротиви уништењу Србије. „Новоје Времја“, пак,‘.у броју од 28 прошлог месеца оштампало је два важна телеграма, измењана 27 јула 1913 и прочитана пре неколико недеља у талијанској Комори. Први од та два телеграма је бившег талијанског министра спољних послова, Сан Ђулијана, председнику владе Ђолитију, који није био у Риму: Аустрија саопштава нама и Немачкој своју намеру да пође против Србије и да свом нападу да одбранбени карактер, надајући се да се у случају „сазиз 1оес1еша“ (случај у коме наступа обавеза за заједничко ратовање. Ред.) може ослонити на Тројни Савез, што, по мом мишљењу, овде није случај. Ја сам намеран да се заједно с Немачком заузмем да се спречи аустријски напад, али можда ће бити потребно отворено рећи да ми оваквој акцији не признајемо одбранбеии карактер и да због тога нећемо у њој гледати „са$из (оебепз". Други телеграм је одговор Ђолитијев маркизу Сан Ђулијанију: „Ако Аустрија предузме акцију против Србије, очигледно да не може бити никаквог „сазиз {оебета". Она ће радити на властиту одговорност. То јој треба рећи најодлучније и желети је да Немачка одврати Аустрију од те опасне авантуре*. Како чланак у „Ба КоишапЈе“ тако и ова два телеграма поткрепљују наше уверења да су се у очи нашег рата са савезницима водили преговори између Бу гарске и Аустроугарске, и да је у одлуч ном моменту Бугарска била намамљена и остављена на цедилу.