Радничке новине

куварица господе чиновника са тог пољопривредног пмена, која иде у Ћуприју важним државним послом: да купи краставце, першун, кромпир и томе слично. Међутим, лекари и лакши рањеници који сваки дан морају ићи у болницу, које јс удаљено два и по километра од вароши, принуђени су да жипче пешке, док се пријателш и куварнце г. г. Душана Спасвћа н Ацс Живановића башкаре у пет фпјакера ! Упућиване су жалбе Министарству Привреде, али све без успеха. Хоће ли нови министар привреде повести о томе рачуна и ставити државне фијакере на расположење онима којима су збиља потребни: лекарима и рањеницима ?

ННШ ПЛЕН

ОД ПОЧЕТКА РАТА ПА ДО ДАНАС

Јучерашња белешка под овим насловом непотпуна је послаШа из Пресбироа. Потпуна гласи: Од почетка рата до сада наше трупе су заплениле укупно: 4 заставе, 192 топа разног калибра, 31 лафет, 491 кару, 86 митраљеза , 70.000 пушака, и 600 официра што са заробљеним воЈницима чини до 60000 заробљеника. Према томе заробљено је војника и заплењено Јв материјали од почетка рата до сада за четири комплетне дивизије.

Ф Е Љ Т О Н

ца сводое огфишту

— УТИСЦИ ЈЕДНОГА БЕГУНЦА —

М)

Клко је прошло Минисгарство Иностраних Дела —

Комисија која је вршила извиђај у Београду, у просторијама Министарства Иностраних Дела, после истеривањава аусгро-угарске војске и уласка наших власти, констатовала је: 1) У кући Јована Ристиђа, гдеје смештено председништво и политичко и консуларно одељење, да је један део врата отворен калаузима а други насилно обијен; да су свн ормани испретурани, нспражњени и сва акта, делом однста а делом уништена; да су све фијоке на чиновничким иисаћим столовима обијене, испретуране, испражп.ене и да је све из њих однето; да је слика Њ. Величанства Краља Петра, која је бпла у секретарској канцеларији, измрљана и издрљана, да је у целој згради оставл>ена беспримерна прљавшги- ј иа и неред. 2) У кућн Н. Јовановићз, где је смештен Пресбиро: да су сва врата насилно обијепа; да је сав намештај уништен, да су сва акта, књиге и т. д. исиретуране, избрљане и уништене; да су у канцеларијама на подовима вршене дефекције; да су неке собе употребљавзне за штале, у којима је остало и коњско н људско ђубре. 3) У кући Г1. Велимнровића, где је смештено Адмиписгра гивно Одељење, стање је у свему као и у кући у којој је смештен Пресбиро.

1. Напуштање завичаја Неколико дана билн смо у исизвссносгн. Нисмо пишта зналн како је на нашем фропту. Новине су биле празне.а извештаји Врховие Команде посташе ређи. Док су се иаше трупе повлачиле са свих ранијих положаја, Самоуправа нас је занимала полемиком са бугарсксм штампом. Осећали смо да се нешго крупно догађа. Већ се почеше протурати разни, супротни гласови. Мало нх беше повољних. Страх и резпгнација овлада духовинз. У недостатку поузданих званичних информација, ми се обраћасмо војницнма који долажаху с положаја. Али све узалуд. Наш душевни немир биваше све већи. А како и не би! Осцилирати између надв и очајања је заиста тежа/с положај. Власти нас увераваху да нема опасности. Посвећенији нас куражаху с оном стареотипном фразом: „Споразум ће победнти!“, а асталски политичари, који већ кипе од опгимизма из ракијских илп вииских чаша, својим глупим резонима уношаху још већу забуну. На свакоме лицу читаше се забрииутост п разочарење. Чак и они дрекавцн, који за непријатеља [имађаху само подсмех и ироничан виц, почеше пуштати дубоке нервозне уздахе. На место смеха и гласнога разговора дође шапат. Обичио двојица по двојица објашњаваху нешто један другом с гримасом и иокретима руку. Кад их човек погледа, рекао би да се свађају или хоће да бију. У кафани, на улицп понајвише се могао чути глас оних „трезвених" патрнота. — Јесам ли ја казао?... Ако!... Тако нам и треба!... Луд сам ја, што коме верујем!... — Има ли што иово? Је ли истина да нам не иде добро? Јеси ли чуо да „неки" већ беже?... Дођоше, једно вече, у масама, бегупци с територије коју је била заузела наша војска. Јаднн и жалосни! Махом жсне с децом. Измучепп, гладни и каљави, с нешто прња, и ситпом децом, ето их где се потуцају по нашој вароши, тражећи крова и хлеба. Грозна слика! За собом су неки од њих повели и своју стоку, мршаву и штрапацем заморену толико да се с муком вула уз караван који се отегао читав километар. Пригушена кукњава од беде и бола и плач одојчади који срце пара пспунише агмосферу у којој већ више иије било спокојства. — Куда ће тај свет? — сви се питасмо. — Зар овде мора да иађе свој гроб? — Сутра дан би нам лакше. Један део оде ј даље, други се некако смести у иашој вароши. Само кад нам пису више пред очима! Тада сам тек видео колико мало| милосрђа има у људи, нарочито за

нашу земљу, почесмо се и саветовати шта да радимо. Тешилн смо се надом да ће он бити сузбијен, али све то није било довољно да нас умири. Једно јутро пуче глас да се пекс породицс пећ пакују. Дозпадосмо да су то биле породице „иајугледнијих“ н најутицајпијих л>уди. У вечс тога нсгога дана воз одвучс и I ирпличзн број бала ствари. Даклс ту је! Свршепо!

ИЗ ПАРТИЈЕ

Крајња немарност према Социјализму У Алексинцу н Прокупљу не растура се ниједан примерак Радничких Новина, ма да би могло да се растура и ио сто примерака, када би код тамошњих социјалпста било макар мало љубавм према пролетерској и социјалистичкој ствари. Ми нстичемо ова два места и соцнјалисге који у тим местима жнве као мустру од немарпости према Партији и према покрету.

нема крв ми се у жилама леди и срце моје чупа. Зар да га пролстаријат више пе види? Зар да га не чујемо на зборовима? Зар вшие да не пођемо за њим у демонстрацији? Зар, друговн, изгубисмо највећег нашег борца нл уједип.ењу пр> летера свпју земал.а? И ззр пећемо чути из његовнх уста усклик зл федерацију Балкана? Ах, прсмили учнтсл.у, не могу више да пншс.м, ие могу више срце ми се цепа!... Нека ти је слава, учител>у соцнјализма, и нека тн је вечнтп помен међу нама! Ннш Димитрије Николић ксвачкн радник

;ТЗ 3311031

Уредништву Радничких Новина Прочитах у Радничким Новннама о погибији нашег милог неумрлог учнтеља Туце, највећег борца за општу социјалистичку ствар, ираво и слободу потлачених. Ја, друговп, не могу сам себп да верујем да ли је ово сан или на јави. При помисли да нашега Туце више

Уредннштву Радннчких Новина Наш драгп Туцо, ужасна вест о твојој погибији, електрнзирала јс цео пролетаријат. И што више времена пролазп од твоје смрти, све си нам милији. Али ми ни једаи не мислимо д-> ћсмо се одужиги сени твојој само са отвореном рубриком у оргаму нашем, и неутешном жалошћу з’а тобом, већ много пре тиме што ћемо прихватитп борбу твоју за ослебођење човечанства, колпко нас буде поштедио овај крвожедни и влрварскн рат, уз прнпомоћ иптелектуалнпх радника нз нашег покрета. Учитељу, теоретичару н практнчару наш: пут си нам показао као компас морнару на широком мору, а ми ти дајемо часну реч да ће.мо бити жнлави и нрисебнн у борбп до крајњег циља. Ниш Драгутин Цветковнћ ковач. радник

(ТЕЛЕГРАМИ ПРЕС-БИРОА) СИНОЋНИ ТЕЛЕГРАМИ ЈУТРОШЊИ ТЕЛЕГРАМИ

Аеропдан над Београдом

Београд, 16 децембра. — Јуче пре подне један непријатељски аероплан летео је над Београдом. Руеи еузбијајч немачку офанзиву

франдузи нешто мадо

ИЗ ДАНА У ДАН

Седница Главне Партиске Управе одржаће се вечерас у 7 часова увече.

време рата. Мало врло мало је гра-1

Париз, 16 децембра. — Службено. — У Белгији су наше трупе 15 децембра освојиле село Сен Жорж и ту се утврдиле. Од Лиса до Соме непријатељ је доста јако бомбардовао наше положаје. Задобили смо нешто терена у шуми Грири. Одбнли смо више немачких против-иапада на висовима изиад Мезе. После три узастопна напада истералн смо непријатеља из опкопа, које нам је бно отео у близини Боа Бриле, на западу од Апрмона. У Горњем Алзасу, после жестоке борбе, опкол>авамо из близа Штајнбах.

ђана притекло тој сиротињи у по-| моћ. Један газда, кад му је затражен | прилог, за те жртве, одби нежеље- ? ног госта овим речима: Данас јеј свако себи најпречи! Други су опет: грднли тај свет што је дошао овзмо, а већина није ни водпла рачуна о 1 њему. Нажалост, ни властн иису биле 1 на свом месту. И оне су хтели да се ослободе досадног терета. Нигде оие нису сгавиле на теразије своју ревност и свој ау горитет да се олакша судбина бегунаца. Општина се пере полицијом, ова опет општином. Нико није надлежан за помоћ. Средставп нема. И гу тачка. Долазак босанскнх бегунаца повећа паш страх. А кад се већ једном ј уверисмо да непријатељ продире у

Грчка, Бугарека и Србија

Атина, 16 децембра. — Вести, које су потекле из Софије о томс, како је Грчка учинила Бугарској предлог за утврђивање неутралне зоне у Кавали, да ће Грчка помагати Бугарску да за)зме липију ЕносМидија н да опа ипсистира код Србије да ова уступи извесну тсриторнју Бугарској, потпуно су неосиоване. Грчка није никакав такав предлог учинила. Овде је очевидно један пробни балон, какви обично нотичу из Софије и који бугарске жеље представљају као предлоге. Грчко је гледиште сувише добро познато да би сад потребно било враћати се иа њ.

Петроград, 17. децсмбра. — Битка вођена код села Зарзеча (2аг есхе) 9 децембра одлучила је неуспех ' немачке офанзиве на фронту Бзуре, коју је непријатељ лрешао са јед| ном бригадом недавно доведеном са обала Изера. Ова бригада, потпо1 могнута операцијама, које су бнле извршеие на целом току Бзуре, успела је да иоћу продре иа нашу обалу преко понтона, затим је одбила трупе које су браниле положај и заузела њихове ровове. Аш у јутру ми смо задржали иемачко надирање и у два сахата по подне 1 резерва која је била стигла, дала нам је могућпостн' да напзднемо непријатеља са оба бока северно од Плечевице и јужно од Зверцннсца. ! Око пет сати по иодие паша ј'е пеј шадија силно навалила па Немце, | покушавајући да их пребаци преко реке. Око седам сати .иепријатељ потиснут са својнх ровова побегао је ка Бзури. Оии који су покушали да препливају реку подавили су се. Готово цела бригада уннштеиа је. Заробили смо 8 официра и 502 војннка и запленили смо митраљеза. Овај је успех у толико значајнији што је задобијен на најважиијем фронту немачке офанзиве од иаших нових пукова, који су скоро формирани. У француекој

Парнз, 17 децембра. Званично. — У току дана јака олуја спречила је операције на већем делу фронта. Али ипак имали смо нешто успеха у Аргонн.

Власник и одговорни уредник Драгита Лапчевић, новиилр. Шгамларија „Гугенберг* Милана П. Стефановппа — Ниш