Радничке новине

БРОЈ 7.

НИШ, СРЕЛА 7. ЈАНУАРА 1915. ГОДИНЕ.

ГОД. XV.

Раднинке Новине ОРГАН СРПСКЕ СОЦИЈАЛНЕаДЕМОКРАТИЈЕ ЈеУ1г,-\к\~1 \\

УРЕДНИШТВО

АДМИНИОТРАЦИ.1А

ИАЛАЗИ СЕ

У ШТАМПАЕИЈИ „Г У Т Е Н Б Е Р

П0В0Д0ЈИ ЈЕДЦЕ УРЕДБ

Број 5 пара Излазе сваки дан

На Нову Годину Српске Ноеине су објавиле Уредбу о војној дисциплини, којом се замењује она од 1896. године. Јако пада у очи да се Дпсцнплинска Уредба мења у најнерсдовнијем стању, у време рата, без стварие потребе, чак и без војнс потребе, пошто је у рату њезина примена више него минимална. Ако је стара Уредба непотпуна или рђава, онда је њу, која је донесена у мирно доба, требало мењатп такође кад мир наступи. Али, изгледа да је нромена намерно извршена баш у времену кад је сва нажња јавности сконцентрисана онамо где се решава смрт и живот стотина иљада људи и судбина читавог једног народа. Господа милитарци су држали да је то најзгоднији моменат кад могу, без ларме и протеста од стране јавности, нротурити једну Уредбу која ће као закон важити а која има одрсдбе противне и закону и Уставу. Немамо ни времена ни простора да говоримо о злој пракси да се Уредбама даје карактер што га закони треба да имају и да се, мимо Народну Скупшгигу, доносе прописи, пружа некоме власт, додељују некоме дужности и одређују казне — све ствари које безусловно спадају у компетенцију Народне Скупштине, — као што нам је немогуће да огранпчен простор нашега листа закрчимо детаљпом критиком целе Уредбе. Ипак се морамо 'задржати на трима одредбама, јер оне најочитије показују колнко је ова Дисциплинска Уредба сурова, незаконита и неуставна.

Њоме се, на пример, ирописује: да ће се воЈНО-дисциплински кажњавати 1) ратни таоцн, 2) радници на војним пословима, 3) продавци животних намирница и 4) грађани кад путем јавности износе прилике, радње и догађаје који су се дешавали док су они бнли на војпичким скуповима 'I вежбањима. Пре свега, таоштво је данас п аномалија и крајна злоупотреба бруталне снаге. Негда је оно .удругим социалним односима, било разумљиво. У првобитном друштву, на пример, у коме је, прн заједпичкој својини и заједннчком прибирању средстава за живот, сваки појединац представљао вредност за заједницу. Ако би једно племе узело некога у

таоце пз другога племена, дотично бм племе о њему морало водити рај чуна, јер му лредетавља потребну радну снагу без које се трпиуштрјба. У античком друштву бп се породпца гоеподара бринула за једног свог члаиа узегог у таоце. У феудалном друштву би племић водио рачуна о једном свом члану који је у таоце пао, па би се у поступцима својим опредељивао према ћудп завојевача и своме потчињеном стаповнишгву — не само себрима и отроцпма, већ и пронијарима, баштпннцима, соколарима, крајишннцима и т. д. — проннсивао једно стриктно н обавезно држање које би одговарало захгевима нападача и најзише гарантовало живот ономе или онима који су у таоштво узетп. Данас, пак, у капиталистичком друштву, код приватне својине п социалних односа у којима се о нндивндуи не води брига, таоштво је ано[малија, глупост, крајна злоупотреба бруталне силе: за онога грађанина, који се у таошгво узме, нико данас не брине осем његова породица, а она није у стању да нападачу загарантује оно, што би он хтео. Један прост пример ће нам то осветлити. Аустријанци су, прп свом наступању, узммалп, по селима и варошнма, поједине наше суграђане у таоце с изјавом: да ће бити побијени ако би им се што од кога учпнило. А штл су ти људн кривн да плате главама ако би се који самовољник или егзалтирани човек нашао да пуца на аустриске војцике, да поквари мост, да запали магацин, сењак и т. д.? Да таоци одговлрају за постуике других потребан је, у првом реду, услов: да они чине нераскидну заједннцу као што је постојала у првобитном друштву, или да је породица, из које је талац узет, у положају да безусловно заповеда свима који су настањени на тој области, као што је било у античком и феудалном друштву. Данас не постоји ни један ни други услов, напротив, постоје условн по којима се појединци безобзирно жртвују за циљеве често пута директно супротне њиховим интересима. Заводити таоштво у таквоме друштву најбездушнијег индивидуализма прави је злочииачки ансурд. Што га одржава Аустрија, која још није изишла из традиције и духовне тортуре феудализма, још с,е може и разумети, али да га прихвата и Србија која је поникла нз једне револуције противу феудализма — то се

ни разумети пи одобрити не може. Она пе треба и она не сме уводити тај заостатак из феудалног доба, а јда нс осрамоти своју дичну, величанствену и дивљења достојну револуцију. А што се тиче војно-дисциплипског кажњавања оне три категорпје наших грађана — то је директно противно Уставу. Грађанима могу судшпи и казне изрицати само грађанске власти. А и грлђанске власти могу изрицати казне само које су законом пзриком и пре учињепе кривице унапрсд прописане. Казне, прописане Уредбама, не могу се изрицати, пе могу бар над грађанима. Изгледа да јс ова Уредба и мењана- поглавито радп тога да се насилно, противу Устава, пропишу казне за грађане, у првом реду за раднике, који се, на овај начгГн, желе подвргнутп милитаристичкој самовољи као продавци еспапа (радне сиаге), као чланови једне друштвене класе, као политички људи. Уставом н законом је њима гарантовано да се могу слободно опредељавати у продаји своје радне снане; овом Уредбом им се то право слншћава. А да им се доводи у питање и право коалиције и економ|ске борбе, гарантоване закопом о радњама, као и уставно право сло^бодног политичког опредељивања више је него јасно. Противу тога милитаристичког потлачавања радника и као ,’радника и као грађана ми морамо подићи најенергичнији протесг н захтевати да се та злоупотреба, учнњена овом Уредбом, сместа повуче. Војно-днсциплинско кажњавање грађана „кад путем јавности износе прилике, радње и догађаје који су се дешавали док су они били на војничким скуповима и вежбама“, јдиректно је противно Уставу, јер, за кривице учињепе било путем Штампе, било путем збора, надле' жан је једино грађански суд. Никако и ни у ком случају солдатеска. А Устав се не може уништавати једпом Уредбсш радн тога да се злоупотребе милитараца сачувају од критике. Та је критика баш потребпа, а могу је, успешно и с пуним познавањем предмета и детаља, вршити само они грађани који су бпли непосредни очевидци на војј ничким скуповпма и вежбањима. Јавни је, општи је иитерес да се то право, гарантовано Уставом, пот пуно обезбеди и да његова употреI ба ничим не буде сметана.

НА БРЗУ РУКУ Дестнлисано Хришћанство Има један поп у некој овдашњој болнацп који даје разрешницу болесним и рањеним војницима да се причесте и ако су мрсили. Дае.ање разрешнице он правда тиме што су војници на други начин извршили богоугодно дело: што су убијали Швабе. Ето Шо је модернизирано и дестилисано Хриидшнство. Постити: то је добро дело; убити човека -- то је још боље....

АНКЕТД Ј|Ш“ Шта каже Таке Јонеско

Софијски лист Мар публикује једну изјаву Таке Јонеска. Пошго је рекао да даиашња неутралност Румуније неће бити вечита, Таке Јонеско је додао: „Могу вам рећи, п то познтивно, да Бугарска пнје учиннла пеопростиву грешку па напала Србпју п Грчку, н то баш у моменту када је руски цар иудио своју арбитражу, цар би био решио питање много повољније за Бугарску него што се то мисли у Софнји. „Забележите још да ја то говорим ствар коју знам сасвим посигурно и да то није моје нагађање". Што се тпче концесија које Бугарска тражи, Таке Јонеско мисли да би те концесије, у једној извесној мери, могле дати Румунмја и Србија, али да он не зна шта би 1 у Грчка имала да уступа. Србија и Бугарска Изјава кнеза Трубецкога Бугарски лист „Дневник" Гиние како је кнез Трубецки, руски посланпк у Србији, изјавио једном дипломату да је задатак његове мисије измирење Бугарске и Србије на тпј начин што ће се повратити у живот уговор од 1912. Кнез Трубецки није порицао дау овом Шренутку наилази на асликс тешкоће. Али ипак он је изјавио своју наду да ће се прилике променити и да ће праведни захтеви Бугара битч задовољени. Видећемо колико у свему овоме има истине. ______ НЕМАЧКА СВИРЕПСТВА Руски протест Министарство Иностраннх Дела упутило је вербалну ноту шпанској амбасадн у Петрограду са молбом, да је званично саогГшти немачкој и аустријској влади. Наводећи многобројна сведочлнства руских војника, у ноти се тврди, да су Немци веома често убијалн руске рањенике на бојпом пољу; злочини су извршени на очи сампх руских војиика, који су се повлачилн са бојишта. Руски рањеници су обичио хладно и методски убијаии после борбе, о чему извсштавају они, који су се измакли у нстопременом масакру мрској смрти. Ова недела отежавају нсколики свпрепи случајевн онакажавања жртава. 16 августа нађепа су у Фридланду два тела кирасирских офнцира са очима нскопаним бајонетом. Немачкп болпичарн такође су у вишс случајсва показали сличну свирепост, убијајући рускс рањеиике