Радно и социјално право

314 С. Јашаревић: Радна арбитража у свету

За одржавање арбитраже бирају се неутрлана места (јавне сале и канцеларије, просторије арбитражних комисија или асоцијација), или се поступак одвија у предузећу или просторијама синдиката.

Тежи се да се арбитражни поступак одвија у неформалној и опуштеној атмосфери јер то омогућава квалитетније расправљање спора. Оно што се износи на аудијенцијама остаје међу учесницима поступка и по правилу представља тајну.

У неким земљама стране у поступку арбитржае, нарочито код правних спроова, заступају адвокати, мада се њихово присуство избегава јер доприносе формализму и компликовању поступка.

Арбитражни поступак се може поделити на две фазе: !) истраживање и разјашњавање спора и 2) доношење одлуке. Томе претходи што боља припрема арбитра (и страна у спору) за арбитражу, кроз упознавање свих питања, чињеница и околности везаних за сукоб и прве контакте са странама. Уколико је пре тога спроведено мирење или посредовање, арбитар већину битних података црпи из извештаја миритеља, односно посредника.

У првој фази арбитар тежи да стекне што комплетнију слику о спору, прикупљајући и поредећи све потребне информације. На заједничким или одвојеним састанцима са странама утврђује шта је спорно и шта се од њега очекује. При томе тежи да стране помири. Ако у томе не успе, када се увери да је стекао довољно података да би могао да одлучи, завршава поступак, након чега следи доношење одлуке.

У доказивању се арбитрима углавном оставља слобода да користе сва разумна средства како би прикупили чињенице. Стране најчешће имају могућност да одлуче да ли ће у томе сарађивати. Ипак, у циљу изналажења објективног решења арбитри у многим земљама имају овлашћење да посете место рада и право да, под претњом санкција, добију тражене информције. У многим земљама држава организује техничку подршку арбитрима, коју пружају министарства за рад или националне агенције за решавање радних спорова.

Дужина арбитражног поступка зависи од величине и компликованости спора, као и броја спорних питања и субјеката укључених у спор. Да арбитража не би изгубила смисао тежи се да се поступак сведе у разумне оквире. Зато се у неким земљама за поједине радње у поступку (прикупљање чињеница, одлучивање) или цео процес арбитраже постављају временски лимити. Води се рачуна и да арбитражна процедура не буде скупа јер стране иначе оклевају да је употребе. Зато у последње време трошкове арбитраже финансира држава.