Радно и социјално право

Б. Шундерић: Право на приговор 21

Неодлучивањем о захтеву он, у ствари, онемогућава запосленог да оствари конкретно право. Он, дакле, својом пасивношћу чини повреду њеног права. Повреда се састоји у томе што се ствара стање које супротно овлашћењу које чини садржину субјективног права запосленог. На пример, у наведеном року не исплати зараду запосленом или на пример, о захтеву за накнаду за иновацију или рационализације не одлучује иако је протекло шест месеци од његовог подношења.

Да ли овакво стање са правног становишта посматрано може да се толерише и да ли оно одговара самој природи правног система! Одговор, свакако, мора бити негативан. Правни систем не би био систем ако не би садржао решења за решавање спорних ситуација, чије постојање у суштини значи његову негацију. Он би се дакле, распао. Решењг у правном систеу за овакву ситуацију постоји. Оно се налази у већ наведеним уставом утврђеним правним гаранцијама о заштити људских права и у примени одредаба из других закона. На овом месту треба поновити да се овде ради о непоштовању слободе и права запосленог и злоупотребе права надлежног органа послодавца да одлучује о праву запосленог. Уздржавањем да врши своје овлашћење у области остваривања права, обавеза и одговорности надлежни орган не поштује уставну гарантију садржану у чл. 20. ст. 3. Устава СРЈ према којој је свако дужан да поштује слободе и права других и одговоран је за то. Из ове уставне одредбе и не само из ње, произлази да сам акт одлучивања о правима, обавезама и одговорностима запослених независно од тога каква ће бити његова садржина представља чин поштовања права запосленог и уважавања његове личности (његовог достојанства). Уставним нормама је, такође, утврђена гарантија према којој је злупотреба слобода и права човека и грађанина противуставна и кажњива (чл. 67. ст. 3. савезног Устава и чл. 12. ст. 3. Устава Србије). Право послодавца, односно његовог надлежног органа које садржи овлашћење да одлучује о остваривању права, обавеза и одговорности запосленог јесте у функцији да омогући запосленом да користи своје право. Међутим, некоришћењем овлашћења из субјективног права да одлучује о остваривању права запосленог из радног односа послодавац, односно његов орган то право злупотребљава, јер спречава да се оствари циљ због којег је то право правним поретком утврђено. Његовим некоришћењем остварује се супротан циљ, а то је повреда права на његово остваривање. Но, треба указати да обавеза надлежног органа да одлучује о праву запосленог није му само наметнуто правним поретком, него је он њу добровољно преузео закључујући уговор о раду са запосленим. Уговором о раду послодавац је