Радно и социјално право

22 Д. Паравина: Међународни радноправни стандарди и југословенска регулатива о раду

интернационализације људских права уопште, као што је познато, отпочео је и развија се после Другог светског рата. Међутим, кад је реч о правима човека по основу радних односа, апстрахујући почетне резултате с почетка овог века, њихова интернационализација снажно је кренула већ после Првог светског рата оснивањем Међународне органиазције рада (даље: МОР) на Мировној конференцији у Паризу, 1919. године.

Фондатори МОР-а, а што се види из Преамбуле његовог Устава, такође усвојеног 1919. године, пошли су од уверења:

а) да се општи и трајан мир може заснивати само на социјалној правди;

6) да постоје такви услови рада који великом броју лица наносе неправду, беду и одрицања, који стварају такво незадовољство да доводе у опасност светски мир и да постоји хитна потреба да се ови услови побољшају;

в) да неприхватање стварно хуманог система рада било које земље ствара сметње напорима других нација које желе да побољшају судбину радника у својим властитим земљама. Наведена опредељења и убеђења реафирмисана су и актуслизована четврт века доцније Филаделфијском декларацијом о сврси и циљевима МОР-а усвојеном 1944. године.

Побољшање положаја радника широм света МОР првенствено настоји да постигне регулисањем његових бројних и различитих аспеката путем својих конвенција и препорука. За готово осам деценија марљивог и корисног рада МОР је, посве конкретно говорећи, закључно за 1996. годином, усвојило 180 конвенција и још већи број препорука путем којих се, на универзалном међународном плану, регулише правна, а преко тога и стварна заштита радника. Ради краткоће у излагању констатујмо само да широко признату корисност делатности МОР-а најбоље илуструју две чињенице. Прво, у МОР су учлањене 174 државе савременог света, међу којима и Југославија, као фондатор. Друго, приликом педесете годишњице деловања 1969. овој Организацији додељена Нобелова награда за мир.

Све конвенције и препоруке МОР-а у својој укупности називају се Међународни законик о раду. Његову познату и широм света признату систематику, према садржини, чине конвенције и препоруке којима се регулишу следеће шире целине: 1) фундаментална права човека у вези с радним односима; 2) запошљавање; 3) социјална политика; 4) администрација рада; 5) професионални (радни) односи; 6) услови рада; 7) социјална сигурност; 8) запошљавање жена; 9) запошљавање деце и омладине; 10) старији радници; 11) радници мигранти; 12) посебне категорије радника итд. Свака од наведених ширих целина има и своју даљу унутрашњу поделу и потподелу. Тако,