Радно и социјално право

Б. Лубарда: Пикетинг као облик колективне акције радника 87

пословног простора послодавца. Капо [ез1532) упоредноправних решења о пикетингу, односно о томе да учесници штрајка у ствари не могу током штрајка остати у кругу пословног простора послодавца, налази се у потреби очувања својинских овлашћења (приватног) послодавца (власника пословног простора). С тим у вези је и слобода предузетништва, која даје право послодавцу да привремено ангажује тзв. штрајкбрехере на радним местима штрајкача (нпр. у америчком, канадском, британском праву). Остајање учесника штрајка у кругу пословних просторија послодавца после штрајка повредила би и слободу предузетништва послодавца (јер је тешко замислити да би штрајкбрехери могли имати слободан приступ радним местима у случају када штрајкачи остају у кругу пословних просторија послодавца). На таласу оваквог заштитом својинских права прожетог ratio legisa, jecTe решење у упоредном праву о управо забрани штрајка са заузимањем радних места, тј. предузећа ("окупацијом фабрике“).33)

Питање (нејпризнавања права на мирни (примарни) пикетинг у нашем радном праву треба посматрати у контексту актуелне приватизације друштвених предузећа у Југославији (ванправни, својинско-структурни предуслов), у контексту потребе за заштитом својинских права и слободе предузетништва послодавца (што захтева забрану штрајка са заузимањем радних места, п. у кругу пословних просторија послодавца /осим у погледу краткотрајног штрајка упозорења/),35) као и у контексту легитимних права радника, тј. организатора штрајка /синдиката) да на одговарајући начин (мирни пикетинг) предузму колективну акцију усмерену у правцу јачања

солидарности и вршења притиска на послодавца (по правилу, током штрајка) да се прихвате њихови захтеви.

32) Наш законодавац је, вероватно, при конципирању оваквог решења имао у виду потребу да се прекине пракса учесника “обустава рада“, још из периода самоуправног концепта (удруженог рада), када су се учесници штрајка окупљали (не у кругу предузећа/ОУР-а/, већ) испред институција које су оличавале (стварне) центре моћи. Законодавац је, изгледа, ипак, сметнуо с ума да је за промену праксе у овом случају важвија промена својинске структуре, односно приватизација која треба да доведе до настанка послодавца у класичном смислу те речи - приватних послодаваца који ће захваљујући сопственој (приватној) имовини моћи да испуне захтеве организатора штрајка. Са таквом измењеном својинском структуром (приватизацијом друштвеног капитала), измениће се колективна свест и пракса окупљања штрајкача, јер њихове захтеве ће моћи да испуне послодавци (а не други центри економске или политичко-државне моћи). Промени праксе више доприноси у овом случају промена својинских односа него промена законских прописа.

33) G.H.Camerlynck, G.Lyon-Caen, Droit du travail, Paris.1986, crp.945-950: J.Pivero, J Savatier.

Droit du travail, Paris, 1987, crp.388-391.

Штрајк са тзв. окупацијом предузећа не представља само ометање приватног поседа

послодавца (грађанскоправни аспект) већ је супротан и прописима о јавним скуповима

(управноправни аспект), што за последицу може да има изрипање грађанскоправних и

управноправних санкција против организатора штрајка.