Радно и социјално право

TI. Спасић: Радноправно питање стечаја 161

закона, већ то зависи од воље стечајног већа. “= “Дакле, на дан отварања стечајног поступка престаје радни однос свих радника стечајног дужника, 0 чему се доноси деклараторно решење, али не и оних радника који су одлуком стечајног вијећа задржани на раду.

Задржани радници остали су у радном односу, нема прекида у континуитету радног односа задржаних радника: радисеоједно м радном односу. Сагласно овоме, ако дође до принудног поравања у стечају, радници које је стечајно веће задржало у радном односу не запошљавају се поново.“ По гледишту привредног судства, о постојању радног односа на одређено време 5гш сепеп5, као што је напред приказано, задржани радници би били отпуштени, да би, евентуално, поново били запошљени.“ У образложењу Предлога Закона о стечају од 20. 3. 2000. године, укида се принудно поравнање у стечају, а ради поправљања положаја запослених и спречавања злоупотребе стечаја у погледу радноправног положаја запослених, односно како предлагач каже, “оваквом регулативом избегнуто је покретање поступка стечаја са претежним разлогом да се дужник “ослободи“ вишка радника. Ствар је дужника како ће разрешити питања броја запослених, али је неприхватљиво да се то чини коришћењем института стечаја.“

Међутим, код правила о престанку радног односа по сили закона отварањем стечајног поступка, не ради се само о разлици у тумачењу, већи о разлици у концепту. Наиме, запошљавање и отпуштање грађана право је послодавца и саставни је део права управљања предузећем. Онај ко организује вршење делатности он и сноси ризик вршења делатности, па самим тим и ризик запошљавања односно отпуштања запослених. Инсолвентност (стечајни разлог) један је од ризика вршења делатности. Отуда, стечај као основ престанка предузећа спада у основе престанка предузећа – по кривици свог власника.“ Пошто се инсолвентности послодавца теоријски не може

2 Др Александар Николић, оп. цит. стр. 364–365. pps Чедомир Богићевић, оп. цит. стр. 82.

„ако дође до принудног поравнања у току стечаја, односно опстанка послодавца и наставка пословне активности, која по правилу подразумева потребу за ангажовањем нових радника (сем оних које је стечајно веће задржало у радном односу)...“ (Др. Бранко Лу„ барда, оп. цит. стр. 349.)

"На тај начин се радници доводе у неравноправан положај у односу на друге учеснике стечајног поступка (дужника и повериоце) и истовремено се отварају могућности да се стечај појави као средство угрожавања статуса запослених, а без оправданих разлога... Само запослени, без обзира како се окончао стечајни поступак, остају без посла. О томе да ли ће и у којој мери бити заштићени запослени, због губитака посла, препушта се да одлучују неки други субјекти након окончања стечајног поступка." (Др Миодраг Мићовић, оп. цит. стр. 246-247.) Неправедност законског решења поготову је изражена у случају када се да стечајни поступак обустави услед продаје стечајног дужника власнику.

83 Др Зоран Антонијевић, Привредно право, “Савремена администрација", Београд, 1981. стр. 175.