Радно и социјално право
Б. Михаиловић: Дисциплинска мјера престанка радног односа 199
нови“. Проф. В. Брајић у истом раду, наводи да је ЗОРО иновелиран у том смислу када је ријеч о дисциплинским мјерама у дијелу одредби о приговору на одлуку о дисциплинској мјери престанка радног односа, при чему је то иновелирање резултат скупштинске процедуре, а не као што би то требало очекивати по редовном току ствари практично-теоријским или социолошко-правним захтјевима.
О продору у правцу промјена и прилагођавања нашег радног законодавства и то у дијелу одредби о дисциплинској одговорности радника на раду и у вези са радом, а особито о мјери престанка радног односа и прилагођавања савременим тржишним условима прилагођавања можемо говорити да су те промјене у већем или мањем дијелу индиректног или формалног, односно процедуралног значаја. Када ово кажемо, мислимо на елиминисање једне дуге процедуре у самој организацији (ранији поступак пред дисциплинском комисијом). Давање ингеренција инокосном послодавном органудиректору и управном одбору, као коначном органу мјера престанка радног односа све више поприма карактер отказа, тј. постаје дио института отказа са одређеним специфичностима. Када је ријеч о класичном отказу у компаративном праву, по правилу не постоји могућност приговора. Наше радно законодавство када је ријеч о престанку радног односа задржава механизам приговора, што значи да су створени услови за тражење какве такве заштите од самовоље послодавца, тј. од доминације једне стране над другом страном. Постављање овакве концепције нашег радног законодавства код дисциплинске мјере престанак радног односа, тј. омогућавања раднику да истиче приговор, прије свега можемо констатовати, да тај ход у праву називамо захтјевом за преиспитивање одлуке предвиђеност начела двостепености у дисциплинском поступку. Може се с правом рећи да су овакве одредбе у нашем радном законодавству из разлога елиминисања дисциплинске комисије. Циљ уношења оваквих рјешења у наше радно законодавство, с једне стране је покушај стварања нових рјешења, новог заштитног механизма (механизма заштите права радника — принцип двостепености), те са друге стране, заштита предузетништва – послодавца.
Када је ријеч о заштити економски слабије стране у радном односу (радника), приликом изрицања мјере престанка радног односа од стране пословодства, у даљим промјенама и изградњи радног законодавства, па и кроз колективне уговоре, треба наставити са тражењем рјешења за обезбјеђење посебне заштите радника, уважавајући традиционална начела и прије свих начело правичности, како би радник у садашњим условима привређивања био поштеђен злоупотреба и самовоље послодавца.
У Оп. цит.