Радно и социјално право

10.

11.

12.

13.

14.

општим актом послодавца, без одговарајућег учешћа синдиката, односно радника.

Ако се не дефинишу поменути односи Општим колективним уговором, учешће синдиката односно радника може ( или мора ) бити дефинисано споразумом социјалних партнера.

У сваком случају, социјални партнери би морали да реше битна питања учешћа синдиката ( радника ) у доношењу колективно“ уговора – општег акта и уговора о раду. Морају ово решити социјални партнери, ако нема колективног уговора. Како ће се именовати такав споразум, није најважније.

Социјални дијалог према томе, није само велика идеја, европски концепт и закхтев, већ и захтев практичних потреба, и практичног значаја. Према Европском концепту Влада треба да подстиче и олакшава дијалог социјалних партнера, а и да она такође учествује у социјалном дијалогу. Важећи прописи се не могу тумачити логиком претходних односа, али се ни тржишна привреда не може апсолутизовати, тако да се социјални односи маргинализују.

Идући редом по појединим питањима и у погледу појединачних права, указано (е, пре свега, на значај забране дискриминације. Иако код нас проблем дискриминације није запажен, неопходно је у колективне уговоре унети извесне одредбе – ради предупређења дискриминације – по свим основима. У том смислу, одредба Закона о раду ( члан 12 ) може бити основ регулисања.

Истакнуто је да ћутањем Закона о раду, о јавном оглашавању ( пријављивању слободних радних места Заводу за тржиште рада )и тумачења одредби Закона о раду, у вези са овим, постављају питање потребе разјашњења обавеза у погледу јавног оглашавања, односно пријављивања слободних радних места Заводу за тржи"ите рада.

Зарада, односно накнада за рад, је неотуђиво право зајемчено Уставом, а њено стицење се регулише законом, колективним уговором. Појединачни акти морају бити у сагласности са општим и не могу бити накнадно тумачене супротно значењу општих аката, нити нови прописи ( и одлуке ) могу да се примењују ретроактивно. То посебно важл за одлуке које се односе на вишак запослених.

У погледу флексибилних форми запошљавања констатовано је да су, без обзира на напредак, одредбе Закона о раду непотпуне. Ово се нарочито односи на рад код куће, повремени рад ( увођење на мала врата запослења са дужим трајањем ) – без права из радног односа и ако се по свему ради о радном односу на одређено време.

Посебно је озбиљан проблем нерешености рада преко омладинских, односно студентских задруга. Тумачења прописа, са одступањем од концепта задруге, а затим тумачења која уважавају концепт задруге, показују велике осцилације у концепту. То захтева разјашњења. Можда неке од таквих организација не испуњавају услове да буду задруге, али је то. другс питање. Како регулатива, тако и тумачења, морају бити концепцијски рашчишћена.