Радно и социјално право

РАДНО И СОЦИЈАЛНО ПРАВО

међу људима имало је за последицу појаву захтева, тј. умножавања захтева за већом социјалном правдом, што је утицало да се борба за људска права преносе и на социјални домен. Стварањем фабричког законодавства и признавањем одређеним слојевима, нарочито старим и неспособним за рад, делимичне социјалне сигурности, социјално право се одваја од грађанства.“

После Првог светског рата с обзиром на последице које је он произвео, круг социјалних права се проширује (под утицајем ратова и захтева заслужних грађана). Напушта се систем социјалне заштите (који значи губитак изборних права) и уступа место социјалним правима као продужетку грађанства и грађанског статуса. Овоме погодује и нагли развој производње и порески систем. Очигледно је, дакле, да су ова права резултат интервенције државе и привредни и социјални живот. Пре свега је значајна интервенција у својину која добија социјалну функцију. Признаје се својина али она није више неограничено право, већ право које се може ограничити у интересу заједнице. Одредбе којима се утврђује правни основ за ограничавање својине и за заштиту економско слабијих, као и извесни социјални и културни задаци за државу, како каже Ђорђе Тасић, један компромис између индивидуализма и солидаризма.“ Интервенцијом је прво заштићена слабија страна у привредном животу. То су, пре свега, радници чија улога је значајна за развој капитала, а онда и друге категорије становништва (деца, омладина, жене). Свакако да држава својом интервенцијом није пружила заштиту економски слабијим само под утицајем разних организованих покрета, него и ради заштите националних интереса. Дакле, држава је, поред правних и политичких функција, из доба либерализма, развила и социјалну функцију којом интервенише у привредни и социјални живот ради остваривања социјалних циљева. Циљеви се састоје, пре свега, у заштити привредно слабијих слојева. У чему је, дакле, та нова функција државе Реч је о социјалној функцији која ублажује последице либералне економије у области привредног и социјалног живота.

Ако преузима на себе улогу да се стара о економски слабијима онда то стварање, које представља циљ ове функције према Тасићу значи, у ствари, обезбеђење њихове егзистенције (опстанка). Ове одредбе устава не представљају само дужности државе него и права појединца, тј. њихово право на опстанак. У суштини је исто схватање и Ратка Марковића према коме та нова концепција економских слобода значи држава мора да заштити појединца од друштвених ризика и да сваком грађанину пружи минимум животних услова." Овај минимум животних услова значи и обезбеђење сваком грађанину минимум услова за вршење других људских права. Интервенцијом државе је прво заштићена слабија страна у привредном животу. Реч је о радницима чија уло-

'? Matith/Togynaran, op. cit., erp. 343. 13-1: Ibid. '" Ip Bopbe Tach, Права и дужности грађана, Нови Сад за 1925. гоц., стр. 30. = Hp ‘bh. Tacukh, op. cit. бр, Маркевић, Уставно право и политичке институције, стр. 579.