Радно и социјално право
Проф. др Боривоје Шундерић: ПРИМЕНА ЗАКОНА
гуће учинити једино онда ако се он укључи у организовани облик рада назива се инкорпорацијом. Треба рећи да међу писцима не постоји сагласност о томе да ли ступање радника на рад, тј. у облик организованог рада представља битно обележје радног односа. На основу инкорпорације радника у организовани облик рада, од стране неких аутора, прави се разлика између рада који се врши у радном односу и рада чије је вршење предмет грађанско-правног односа.
Законима из области радних односа, општим и посебним уређује се да запослени остварује права обавезе и одговорности из радног односа даном почетка рада. Законодавац придаје, дакле, значај чину почетка рада, јер за њега суштински везује настанак радног односа. Да би кандидат, који је закључио уговор о раду, почео да ради неопходно је да ступи на рад у организациону јединицу и да започне вршење послова. Само на овај начин послодавац може да контролише рад и да управља радом и пословањем. Према томе, без овог елемента послодавац нема могућности да врши своја овлашћења у радном односу. Нема, дакле, елемента субординације.
Обављање кућних послова код физичких лица узимано је за пример којим се доказивало да овај елеменат није опште обележје радног односа. Међутим, овај приговор не стоји. Ово због тога што и помоћно кућно особље извршава рад на одређеном простору а тај просторје радни простор или боље речено то је његово радно место. Према томе, да би кућно помоћно особље вршило послове оно мора да се укључи у тај простор, односно да ступи на рад. Контролу извршавања послова врши домаћин (газда), тј. оно лице које је потписало уговор о раду.
Радни однос је облик вршења зависног, подређеног рада. Ступањем на рад у одређени облик организованог рада радник се укључује у одређену радну средину. У тој средини се он сусреће са одређеном организацијом рада, средствима рада и условима рада, са формираним међуљудским односима (социјална радна средина) и професионалним односима као и са правним системом те организације. Дакле, он све то затиче и своју обавезу вршења послова извршава уз поштовање правила које су већ унапред утврђена. Но, поред тога, процес вршења рада захтева доношење и тзв. оперативних одлука од стране оних под чијем надзором се тај процес обавља. Овлашћени руководилац може да даје одређена упутства, директиве или да издаје одређене налоге. Сви ови акти не морају се односити само на техничко-технолошки, радно-заштитни и организациони аспект вршења рада, него и на економски и међуљудски аспект процеса рада. Према томе, запослени је у радној средини, и не само радној средини, обавезан да поштује објективни правни поредак те средине (правила радног реда, правила радне дисциплине, правила у вези са руковањем средствима рада, правила о употреби средстава заштите на раду и друга правила) и да извршава тзв. текуће акте које доносе овлашћена лица, а чијим поштовањем се обезбеђује несметано одвијање процеса рада или боље речено несметано функционисање предузећа или другог организационог облика рада. Подређеност радника дужностима које су правилно утврђене у процесу вршења рада назива се у теорији субординацијом. Шта значи субординација као обележје радног односа, тј. правног односа2 Она значи
14