Радно и социјално право

РАДНО И СОЦИЈАЛНО ПРАВО

ворности учиниоца утврђује се правоснажном пресудом кривичног суда којом се оптужени оглашава кривим. Одредбе Законика о кривичном поступку примењују се на сва кривична дела, па послодавац у поступку давања отказа из тог разлога, а и суд у посебној парници ради оцене законитости отказа нису овлашћени да сами реше да ли у радњама запосленог постоји кривично дело за разлику од ранијих законодавних решења у којима се за одговорност запосленог захтевало „постојање повреде радне обавезе која представља кривично дело“. Зато се подношење кривичне пријаве од стране овлашћеног лица и захтева ради спровођења истраге од стране надлежног јавног тужиоца не могу уподобити постојању кривичног дела. Парнични суд само изузетно може да утврђује то постојање у случају недоступности учиниоца органима гоњења, смрти или евентуалне застарелости. У свим осталим ситуацијама кривични суд (овде је евентуални учинилац био познат) утврђује да ли кривично дело постоји или не постоји. Такав закључак произлази 1 из одредбе о застарелости вођења и покретања поступка од стране послодавца, када се као отказни разлог јавља постојање кривичног дела јер се тада одступа од субјективних и објективних кратких рокова (три и шест месеци) и застарелост покретања поступка изједначава са застарелошћу кривичног гоњења“.

Тачно је да се прописи не могу „усамљено читати“ већ повезано са целином и тумачити не само језички већ и циљно, историјски и у складу са правилима логике. Али, и када спорну одредбу тумачимо повезано са правилом о временском трајању суспензије тешко се може извући закључак да је извршена радња кривичног дела довољна за конституисање овог отказног разлога. Временска граница суспензије (три месеца) и у пракси најчешће дуже трајање било ког кривичног поступка не могу да измене важније начело - о претпоставци невиности соја представља основни принцип и руководну идеју у разрешењу овог проблема о коме ће доцније бити више речи). Са друге стране радња кривичног дела је само један од елемената кривичног дела и у присуству јасне одредбе она се не може поистоветити и изједначити са кривичним делом, јер су осим радње за квалификацију и постојање кривичног дела потребна су још најмање два елемента, а то су виност и урачунљивост. Правило о дужини застарних рокова из члана 184. став 2. (изједначење са застарелошћу кривичног гоњења), пре би упућивало на закључак о исправности резоновања Врховног суда него упоређивање овог отказног разлога са временским трајањем суспензије.

Чини се да је смисао цитиране одредбе напуштање раније праксе о могућности испитивања постојања обележја кривичног дела због формулације из Закона о радним односима» садржане у члану 101. став 1. тачка 12. („да се мера престанка радног односа може изрећи због повреде радне обавезе која представља кривично дело“) тежња законодавца да сузи домен примене овог отказног разло-

# Рев. П 1758/05 од 8.11.2006. године; слично образложење и у пресуди Врховног суда Србије Рев. 763/03 од 15.12.2004. године; пре усвојеног закључка Рев. 1259/03 од 18.12.2003. године и Рев. П 650/03 од 4.7.2003. године.

5 „Службени гласник“ бр. 55/96; ранији Закон о радним односима из 1991. године и ЗУР нису познавали извршење кривичног дела нити радње кривичног дела као отказни разлог.