Радно и социјално право

Предраг Трифуновић, Права запослених и уставна жалба, Радно и социјално право, стр. 1-16, ХТУ (1/2010)

због чињенице да парница није окончана ни после ратификације Повеље о људским и мањинским правима Европски суд анализира трајање поступка, понашање странака и рад суда као државног органа, не само у периоду после 2004. године (моменат ратификације) него и понашање свих учесника у поступку пре тог датума (од тужбе до окончања судског извршног поступка). Али за Европски суд је доминантно, осим сложености предмета, превасходно понашање учесника и поступање судова после ратификације Повеље (од тога зависи висина накнаде штете ако је представка основана).

Ова поређења нису умесна јер се код суђења које дуго траје (повреда разумног рока) анализира правна ситуација која је у току и зато је могућна примена нових правила. Али, у случају одрицања од вршења неких економско-социјалних права ситуација је свршена моментом давања изјаве. То није ситуација у току и зато се на једну свршену ситуацију не могу применити друкчија правна правила садржана у Уставу (или другим прописима) који нису били на снази у моменту када је одређена правна ситуација свршена. Осим тога, опште је познато да се пуноважност уговора (и уопште изјаве воље) цени према моменту закључења уговора - сагласности воља.

Друго, и под условом да је правни однос настао у време важења новог Устава, изјава о одрицању од отпремнине не улази у појам „одрицања од правне заштите“. Правна заштита је као што ћемо видети један од два елемента субјективног права и представља право субјекта на тужбу, приговоре и друге алтернативне видове заштите коју објективно право признаје. У радном праву субјективна права запослених штите осим судова, инспекцијски органи (инспектор рада и управна инспекција), Агенција за мирно решавањ спорова, арбитража, синдикат, а у одређеним случајевима предвиђени су и водови интерне заштите (поступци пред државним органима).

Треће, и под условом да је одрицање од права недозвољено, изјава о одрицању пријема дела доспелог потраживања суштински не представља одрицање од права већ опрост дуга.

Наиме, субјективно право по дефиницији (има их више), представља објективним правом признату власт (овлашћење) носица да може захтевати испуњење (давање, чињење, нечињење или трпљење) ради задовољења материјалних или нематеријалних интереса. Из оваквог дефинисања субјективног права произилази да његова феноменолошка структура садржи најмање два елемента: овлашћење (у облигационом праву то је потраживање) и захтев (тражење) које може бити вансудско