Радно и социјално право

Предраг Трифуновић, Права запослених и уставна жалба, Радно и социјално право, стр. 1-16, ХТУ (1/2010)

Са друге стране практична примена института уставне жалбе свела се на преиспитивање судских одлука (спорно), а не и одлука других државних органа где је примена института неспорна. Тако је до сада поништена само једна одлука органа управе због давања погрешног правног упутства ради коришћења правног средства. Све остале одлуке поводом уставне жалбе односе се на кривичну или грађанску судску материју (повреда претпоставке невиности, повреда права слободе, повреда права на отпремнину и повреда права на правно средство).

Неправилна ретроактивна примена Устава на односе из прошлости отвара веома крупно питање важења неправичних прописа, који су супротни решењима из садашњег става, нарочито у области својинске и привредно-финансијске сфере, што у правном животу може створити велике проблеме како судовима тако и држави као главном дужнику из тих односа.

Предлог

Из реченог произилази да када се правила о уставној жалби анализирају у повезаности са члановима 22. и 145. Устава несумњиво се може закључити да Уставни суд не може поништити или укинути судску одлуку.

Али, под условом да је екстензивно тумачење правилно, да је живот динамичнији од Устава и закона и да је Устав предвидео преиспитивање судских одлука, и ако због императивног карактера правила из члана 145. Устава, Уставни суд не може да поништи или укине судску одлуку, шта би могао: само да констатује (утврди) повреду људског или мањинског права (као што то чини Суд у Стразбуру). Сагласно члану 89. став 3. Закона о Уставном суду таква одлука може представљати основ за накнаду штете. После будућих измена ЗПП-а и других процесних закона таква одлука Уставног суда могла би бити разлог за понављање правноснажно окончаног судског поступка, што је и предложено Нацртом Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку који се налази у скупштинској процедури. Основ за овако поступање могао би бити у члану 18. став 4. Устава по коме се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења демократског друштва, сагласно важећим међународним стандардима људских и мањинских права, као и у пракси међународних институција који надзиру њихово спровођење. Међународна институција је Европски суд за људска права и даље од те праксе Уставни суд не може ићи.