Радно и социјално право

Драгослав Хаџи Танчић, Критичке опсервације у општем колективном уговору, Радно и социјално право, стр. 73-94, ХТУ (2/2010)

су то разлози који дају предност наведним критеријумима, посебно критеријуму рада суботом и недељом над сменским радом, као и над радом на пословима са повећаним ризиком, па и над прековременим радом када је потреба за њим код послодавца учестана (у оквири законом ограниченог трајања).

3.2. Не користи се законска могућност за утврђивање дужег плаћеног одсуства, али се потврђује законом утврђено

Општи колективни уговор чланом 1. став 1. враћа у (правни) живот решење из члана 7. Општег колективног уговора из 1997. године о дужини плаћеног одсуства у одређеним случајевима у оквиру законом одређеног одсуства од највише седам радних дана, додајући му право на плаћено одсуство од седам радних дана за случај теже болести. Проверено у пракси задобија поверење нових учесника колективног уговора. Али када се ставовима 2. и 3. овог члана преузимају одредбе ст. 3. и 4. Закона о раду (плаћено одсуство од додатних пет дана због смрти члана уже породице и два дана за сваки случај добровољног давања крви, рачунајући дан давања крви, такође и законски појам члана уже породице) оправдања за непотребну сувишност не може бити. При свему, учесници колективног уговора немају ништа против да се одсуство за добровољно давање крви даје и за нерадни дан (!), поштујући такво законско решење сумњиве вредности.

Према члану 77. став 5. Закона о раду, општим актом може да се утврди право на плаћено одсуство у трајању дужем од од пет радних дана (очигледна грешка законодавца – треба седам, односно пет радних дана у случају смрти). Ову могућност колективни уговор не користи.

3.3. Неплаћено одсуство као право које то није и као непотребно ограничена могућност запосленог

Према Закону о раду (члан 78) послодавац може запосленом да одобри неплаћено одсуство. То је право запосленог о коме одлучује послодавац. Послодавац није ограничен у погледу одређивања дужине одсуства ниједном околношћу.

Према члану 12. Општег колективног уговора, неплаћено одсуство је у једном случају право запосленог (став 1), у другом само могућност на страни запосленог о којој одлучује послодавац (став 2). Послодавац је, наиме, дужан да запосленом омогући неплаћено одсуство до пет радних дана, у случајевима утврђеним посебним, односно колективним уговором код послодавца, а када то не ремети процес рада послодавац може, на захтев запосленог, да запосленом омогући коришћење неплаћеног одсуства и у дужем трајању од трајања утврђеног у посебном, односно