Радно и социјално право

Радоје Савићевић, (Не)очекивани ефекти реформе пензијског система, Радно и социјално право, стр. 91-102, ХУ (2/2011)

подиже са 53 на 55 година живота, постепено за четири месеца од 2011. до 2015. године. Ипак, за осигуранике који раде на најтежим пословима (12-18), задржана је погодност да се старосна граница може снижавати највише до 50 година живота.

ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА

Десет година након почетка реформе пензијског система јасно је да она није дала очекиване ефекте, мада би свакако да до ње није дошло, криза овог система била још дубља. Очигледно је да се криза овог система не може решити искључиво мерама које се примењују у оквиру њега самог. Одрживост система пензијског и инвалидског осигурања је условљена демографким кретањима, финасијском дисциплином, растом запослености за коју опет постоје предуслови економске стабилности, раста извоза, оживљавање привредне производње итд.

Креатори политике овог система мораће да пођу од тога да реформа не може као до сада, представљати еуфемизам за рестрикцију права и пооштравање услова за њено остваривање, јер очигледно само ове мере не могу дати очекиване ефекте. Као што и у медицини ампутација не представља лечење, већ крајњу меру за спашавање организма, тако и укидање права и пооштравање услова за њихово остваривање не може бити једина мера за опоравак система. У будућим корацима реформе треба поћи од приходне стране система где се могу и очекивати највећи финансијски резултати „Мере треба да се односе пре свега на побољшање наплате доприноса за пензијско и инвалидско осигурање, спречавање рада на црно, спречавање појаве да се доприноси плаћају на најнижу основицу, смањење административних трошкова система.

На самом крају присетимо се Шарла де Гола који је рекао: Југословени су симпатични. Они своју највећу кризу називају реформом“.

101