Радно и социјално право

Проф. др Александар Петровић, Незапосленост као привремена појава или као судбина7, Радно и социјално право, стр. 1-14, ХУТ (1/2012)

• одсуство развијених облика синдикалне заштите за незапослену популацију, која тражи прво запослење као и одсуство могућности сваког облика самоорганизовања незапослених с таквим обележјем и неке њихове самосталне акције;

• искључивање пуне запослености из програма друштвене акције и практично третирање ширих могућности запошљавања као нечега што може бити само изведени и неутрални циљ политике.;

• и на крају завршимо овај део тврдњом да данас имамо више радне снаге на располагању, а уједно мање борбене него у протеклих десет година.

Ово, свакако упућује на дубоко структуралне корене данашње незапослености. Посебно када је јасно да данашња незапосленост, и код нас и у светским размерама, није условљена смањењем потреба и аспирација, већ је, напротив, наступила у условима експанзије потраба и аспирација исто тако као што није условљена неким мање-више потпуним исцрпљивањем природних ресурса. У ствари, то указује да постојећа незапосленост код нас и у свету говори о реално доминантним односима у којима мртви опредмећени рад фактички доминира живим, текућим радом и могућностима његове реализације и опредмећења, као и кључним условима његове укупне социјалне репродукције.

Могло би се у закључку утврдити, поједностављајући понешто ствари и користећи се предностима тзв. мишљења у крајностима, да незапосленост у размерама које данас има и са својствима која поседује указује на једну темељну дилему. То је дилема која се намеће у разради стратегије суочавања с незапосленошћу и с тешкоћама око запошљавања данас код нас. Та дилема би се најапстрактније могла формулисати овако: да ли је могуће дугорочно и трајније решење отворених проблема око незапослености и запошљавања првенствено потражити у правцу, који по тенденцији доводи у питање и нагризе оне објективне околности друштвеног живота код нас и светским размерама посредством којих се данас успоставља и одржава доминација мртвог и опредмећеног рада над живим и текућим радом, тако да се могућа реализација и опредмећење живог и текућег рада врши у оквиру и под условима које намеће та

SS (и

ons dy,

из a RNA

‘Janis *