Рад уставног одбора Уставотворне скупштине Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца : I. Дебата у начелу о Нацрту Устава

Стенографске белешке

111

води ни сада нити може водити рачуна о каквој хегемонији, јер је проживела бољу школу него ико и са оне и са ове стране Дунава. Ова је генерација заједно прошла кроз стотину бура и није се догодио ни један случај, да се она могла да разиђе и посвађа племенски или верски. Догађало се више случајева у тешкоћама живота, да су се старији разликовали -од млађих и да су једни ишли више на десно, а други више на лево, али нико, ниједан од те генерације није запамтио ни један случај, да би се та генерација и у једном случају била поставила и питала, ко је Србин, или Хрват. Господо, ко прође такву школу, ја мислим, да тај много лакше може говорити, јер је тај прошао једно искуство, које тешко може да се прође, јер онаквих прилика и таквих школа, какве су биле у аустро-угарској монархији за ових задњих 15 гсдина, ја мислим, да neiie бити, а и не дај Боже, да дођу. икоме. Ми не тражимо таоца ни према племенској ни економској хегемонији. Не тражимо их зато, јер ми знамо и уверени смо, да je најјачи таоц осећај правде, наглашен као главна нота и у адреси Његовог Краљевског Височанства. којом је отворио Уставотворну Скупштину. Ми не гледамо ви у питањима Круне ни у питањима династије по рззлозима сентименталитета, као што их је изволио мој колега господин Лагиња, него ми гледамо- у круни једнога чувара правде. Ми гледамо у тој круни једну јаку народну породицу, која је привезана прошлопЉу са народом, а посве је идентичног с интересом целе ове државе у целом пространству. Ми гледамо јаку гаранцију будућности и у томе, што је у интересу целе напзе државе, као што је у интересу и наше династије, да сачувају целу територију државну и да присаједиие оно, што је још нашег народа вани остало. A највећи je заједнички интерес и државе и династије, да буде правда и задовољство у целој овој држави. То су, господо, политички таоци за нас, таоци пуно јачи, него ма какге државно-правне ограде, које би ми могли у нацрту какве историјске покрајине да нађемо. Ми немамо ни у економском погледу никакве бојазни, јер је Маџарска најбољи пример, а стари Рим је светски пример, како друштвена нездравост може да разруши и најјачу државу. Ми знамо врло добро, да та иездравост недолази нити по пречанским крајевима, нити по крајевилsа сове стране, него да она долази по приликама, које су створнле те пороке и грехе. Ја сам уверен, да тих греха има пуно на целом пространству наше државе. Али сам уверен једнако, да она етика, она друштвена правда, која мора да лечи и уједначи економске прилике наше, да he та наћи, ако не више али сигурно не мање заговорника у овим странама, у свима без разлике странака демократским елементима нашега народа, који се у слободи развијао, и да fee асанација тих прилика доскора бити таква, да неће забрињавати ниједан крај. Господо, г. д-р Дулибић je рекао нарочито, да ми отимамо нешто, што народ изричито тражи, да ми отимамо и не допуштамо, а да народ изричито тражи оне државноправне аутономије. (Д-р А. Дулибик: То нисам казао.) Ја држим да сте ви више предложили, него што су аутономије, па да нисте требали баш овако са висока да погледате, јер сте предложили нешто, што има више карактер федерације него аутономије, па онда нисте требали, да •се овако стресате. A ja "ћу вам peiiH, да је онај начин вашег приказа воље народа био нетачан не само сада, него и за време Аустрије. Кад господа воле

да наводе примере, нека буде и мени допуштено да наведем један пример. Ми смо стигли за време аустријске управе баш на тромеђу хрватско-босанскудалматинску. Држали смо тамо збор и учили смо ја и моји другови народ, како треба љубави за јединство народно, љубави за јединство свих племена и крајева наших, и да та љубав треба да буде изнад свега. И кад смо тако учили аа томе збору, још у Оредини рата, у доба кад је апровизација била као кора хлеба, и кад се у оним ќрајевима јела и кувана трава, онда je баш са те тромеђе у име народа, који се састао тамо из хрватских, босанских и далматинских страна, иступио један сељак зато су ми живи сведоци сви другови који су били тамо и казао нам: „Знате да се готово умре од глади; али нећемо тражити ни апровизације, само нам почупајте ову срамотну међу, која нас цепа на три дела, а сва три смо једнака“. Ја мислим, господо да у оно доба овакав израз значи не једно лично мишљење у народу, него да зиачи један одјек, једаи болни одјек, који је и онај иајприпростији сељак опазио, какве нам je ране нанела туђина, која је наш народ поцепала на толико крајева, која му је дала да толико пати и од разлике државне управе, и од разних туђих интереса, под које га је тако скучавала. Гсспода приговарају централизацији зато, јер ко ће да те законе изједначи, и тврде, да се централизација државне управе не може да проведе дотле, док се не уједначе стварни, стручни, поједини закони, који су у покрајинама. A ja hy дати овде један класичан пример, како je ово иајвећа и најтежа неистина коју господа износе, и то она господа с друге стране, која се граде управним n државотворним стручњацима. Војна Крајина, која је била у хрватској, створила је потпуно одсечене прнлике на целом оном крају, где је била граница, створила је такве посебне обичаје, да онај поток са десне стране где je међашила она Војна Крајина, значи један други свет од оног са леве обале, где је био раније провинциал. Сав правни живот се развио кроз два стољећа у крајини посве друкчије, a за пример- ћу навести само то, да су задружне деобе у Крајини постављене на темеље, да свака глава, свака пучка добије један део, па један брат са женом и десетори депе може да однесе 12 делова, ако не чека другог брата, док се ожени и баци га иа тргшајести део На другој страни тога потока, где је било провинцшално кметство, ир<>веден је закон, по коме се дели по лозама, колико браће толико делова. Али, господо, 1871. године започело је развојачање Крајине и присаједињење у хрватску надлежност под најкрутијим централизмом што га свет има, па и данас вреде она оба задружна закона, с леве стране потока, један na с друге стране потока други. Макар смо били аутономни и макар смо несметано могли извести изједначење, ќакво смо хтели, и имали за то времена 50 година, ми нисмо нашли за потребно, да још модифицирамо оне прилике, хоје су биле за старе границе. Ми видимо тамо централизацију спроведену без обзира на то, да унутра једногакотарског суда, рецимо петрињског, унутраједне котарске областп гетрињске имате једно село no овом закону а друго село по ономе. Из тога се примера најбоље види, да је различитост кога закона, као разлог против једног централистичког устава, потпуно илузоран приговор. Ја сам уверен, господо моја, да тако мисли сваки добар познавалац ствари, да се изједначење закона не може преко ноћи да створи, и да се у опште за многе