Рад уставног одбора Уставотворне скупштине Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца : I. Дебата у начелу о Нацрту Устава

Стенографске белешке

123

може се код нас брзо изједначити, не може се тако брзо сјединити. Кад ово имамо пред очима, ми онда не смемо ни један пут да се упуштамо у разграничење тих области тако да дођу у додир једни грађани ca другим из супротне области. Такви управни односи неће бити добри, јер једни друге неће разумети. Покрајине овакве као што су данас, треба да остану док се поступно ове разлике не изгладе. Росподо, ова компетенција коју владин нацрт устава даје обласним самоуправама скучена је, она није никаква. Управо ја држим да оваква компетенција самоулрава јесте један терет народу. Јер све државне финансије, све порезе, сви државни приходи остављају се централној влади, дочим само области имају своје финансије. Не преостаје обласним самоуправама ништа друго. него да оне распнсују нове намете, нове прирезе, и онда да народ те самоупрзве на тај. начин издржава. А шта добијају самоуправне области? Добијају јавно здравље, јавне путеве. То Држава одбацује и баца народу на терет, а само све финансије оставља себи. Да се бар ту узело да централна влада за јединствене државне усганове гшаде посредне-порезе, као што су монопол, царина, а да се посредни порези по окрузима даду ббласним самоуправама онда би народ поред терета добио бар то, да своју администрацију одржи као што треба. Господо, ни администрација онаква, каква се замишља no обласним самоуправама није могућна и подобна да буде добра. Ја држим, да би администрацију требало препустити покрајинским самоуправама, јер ако се административа сва централише, онда ће овде бити већи апарат а мање контролне власти, биће злоупотребе права и никад се не Ае доћи до добре самоуправе. Кад би то имале покрајине, кад би имале да се области саме контролишу онда би управни апарат сасвим друкчије изгледао. Господо, за наше народно ослобођење и уједињење могу казати, да су Срби, Хрвати и Словенци па и МуелИМани, као огранак овога јединственога народа, били, могу казати, свесни и добро расположени према овој нашој држави и да су је сви хгели. И будите уверени, да се пошло правим путем, да се није пошло путем шиканирања, путем то би народно јединство и у духу погледа пошло више напред, а овако је отишло натраг. Овако имамр данас више разлога него што смо имали икада пре. Господо, много би се помињале речи, што je г. Веснић казао: Брат је мио, које вере био. Јест. то је истина, али то не сме да остане пука фраза т то треба да се уевоји и у садржини да се потпуно извршује. Ми Муслимани за ове две године горко смо се разочарали у томе братству. Ми смо после двогодишњега братства што смо се надали да у овој нашој држави уживати све законске благодати, сва грађанска и политичка права, данас доживели беду и невољу. (Чује се: Не изгледа!) Јест, господине, беду и невољу. Господо, ja овим xoiiy да се овим осврнем на аграрно питање. Ми нисмо противни решењу кметских односа, ма да ја држим да кметски односи нису потпуно феудални односи, али су њему слични и несавремени и стога их је и требало решити. Али ту је требало радити паметно и бистро, то је питање требало третирати с обзиром на социјалне и економске интересе народа, а не с обзиром на парти,ске интересе, јер, једна демократски уређена држава једнсме бољу ексистенцију, мора да гледа на то, да не ствара са друге стране пролетаријат и беду. Али тако се није поступило. Ќод нас има њих много и много, нису ту у питању једна,

две до три хиљаде, него их је на стотине хиТвада данас, који су баш услед овога односа спали на просјачки штап, и услед тога се долази дотле, да се у „Правди“ неки дан пише, да се код решења овога питања, беговима, не сме дати земља, па макар је хтели радити Тозначи, дасе просто иде за тим, да се ми депоседирамо, да нам се не да минимум за ексистенцију. Као што рекох, ми нисмб против тога. да се то питање реши, алм оно треба да се реши у читавој држави по једном принципу, по једноме мерилу треба према свима нама да се поступа. (Чује се: Тако је!) Господо, вама демократима управљам ово. Беглуке сте ви направили и ви треба да чините разлику беглука у двоје. Има беглука, који су одвајкаде беглуци, а има их, који су настали деложирањем. Ми немамо ништа против тога, да се и сви односи подвргну ревизији. Али ону чисту својину, где се она може назвати великим поседом, и где има случајева да човек са 17 деце : губи и своје последње парче земље, подвргавати аграрној реформи, не значи нншта друго него проста отимачина. Ja ћу вам овде једну ствар изнети. На једној конференцији демократа у Босни, један уважени друг је рекао, да беглучко питање пе постоји, а да постоји само ревизија кметских парница и да је беговско питање створено у партијске сврхе, да они придобију тежаке за себе (д-р Boja Маринковић: Није тако). То је тачно, и кад би ви г. Маринковићу отишли у Босну и Херцеговину и видели од случаја до случаја каква је дамо беда и ко је све земље одузео и отео, онда би вам било јасно, да су вас бивши ваши другови из Босне и Херцеговине упутили на криви пут. (д-р Boja Маринковић : Не они него ви, који се противите томе). Немојте идентификовати велепоседе са средњим и малим поседницима, каквих је код нас највише. Ja ћу вам рећи праву истину. У Петровачком котару постоји 3600 кметских фамилија. Мефу њима има једна муслиманска фамилија у Раиновцу, која се зо«е Палић. Знате ли ко је ту био? Била је удовица Муслиманка са двоје не јаке деце, и она као слабоумна страна није могла обрафивати последњих година своје земљиште, него га je обрађивао њен сусјед. И шта је било после преврата? Он је усурпирао онај пссјед и она удовица са својом нејаком децом је остављена потпуно без заштита, уред је био решио, да се њој земља има вратити, земаљска влада je исто решила, а овде код Министарства предмет стоји годину дана и по њему се није ништа решило. Она крепава у беди, а овде се господа надмећу, како ће се боље агитовати са тим питањем. Даље, код Петровца има једна фамилија, која је дошла из Србије и која се зове Јагањци. Пре 33 године су се населили и узели су од једног Муслимана од старине беглучки посед, који су обрађивали наполице и знате ли, шта је ове године било? То су једине 7 муслиманских кућа, које če налазе мефу православнима, али су дошле комшије, који нису имали никакова права и отели им и узурпирзли земљиште све.до кућњега прага. Е, господо, за онога вриједи заштита а ’за овога не вриједи! Онда се то питање не ријешава обзиром на социјално и економске односе нето прел\а партијским захтевима. Ово није један случај, оваквих случајева има на стотине и право је један ваш друг то назвао непрестану узурпацију земљишта зеленом интернационалом. (Јурај Деметровић: To je више ваша кривица него наша). Господо кад смо ми свој глас дизали проти овим неправдама ви сте нам казивали и изједначивали са антидржавним елементима. Ви сте нам увијек кад- смо се ми 17*